Tihaoluja blog
Izgleda kao da će mesec pasti
vreme stati,zar ću samo gledati
to je sve misterija-
Odaklen da znam da nije magija.
Žrtvovaću svoju bol i svoj ponos-
na momenat zatvorio sam priču
osećao sam se kao kralj.
Dali ima smisla žudeti-
biti nešto što nisi želeo
držati svet u rukama-
o moj bože nisam toliko moćan
samo sam sedeo posmatrao
da sa neba dobijem znak.
Žrtvovao se za svakakvu cenu-
toliko o meni -mome kraljestvu
to je samo završena priča-
to je samo završena igra boga i deteta,
Osećam da sam velik-da umem da letim
uvek zastajem i padam-hrabro ustajem
pokušavam da prkosim vremenu,a ko sam ja-
Nisam dete i razumem kad trebam stati
moj bog je veći-mnogo veće nego…
Je li ovo trenutak rastanka ,toliko tiho mu govoriš šapćeš razume svaku tvoju reč što izustiš,ali nije dovolljno da veruje ,ćutaće-ćutaće kao kamen bačen izgubljen negde u pesku zatrpan spreman da ga neko podigne u rukama stvori toplotu snagu i volju posle toliko godina samoće. .A ti tako uplašena samouverena otklanjaš sumnju prećutkuješ na istini što izuskuješ težiš, i polako nestaješ pogledom niskim koracima brzim kao da tražiš spas, a tvoja sudbina ne dozvoljava da ideš. Čežnja toliko velika sumorno te prati broji otkucaje preostalog vremena sapliće padaš duboko u mislima pometnja strah,grešne misli nadiru na slepo te vode i…
Kada odem i nestanem
iz tvoga života,
neka vatra plamti
i polako se gasi.
Neka hladnoća
dodirne moje srce
i ućute besramni otkucaji,
tiho i bešumno ću otići.
Neka mi ostane samo moje ime
urezano staklom na mojim rukama.
Bolne rane nek zaćute
pečat osvete da osetim.
U ponor srljam voleću izgubljeno,
od grešaka ništa ne nauči
a žaliću dovjeka, na trenutak zastanem.
Pomičem, svoje granice nebu zahvalan,
nadvladati noći što dotiču sunce.
Stotinu puta ponavljati što izigra sebe,
i moju skrivenu tišinu,neostvarenu želju.
Videti lik u obliku kapi,mojih bolnih suza.
Ne želim da noći plaču, pod tamnim suzama
i svoje oči skrivaju ničim izazvane
u zaboravu pod niskim udarcima.
Da ih tama proguda i strah ulije sazori,
a oči tamne kao crno nebo što se skriva,
svojom snagom trunu ostavljene u tami.....
Moja riznica sna, kao cvet što se zarumeni u pustinjama snova....
kao kap vode što se utapa u pesku i proguta svoje suze.
Nemir što nebom kruži, vetar što lomi brezove grane
s vremenom, što odlazi kao izgubljeni putnik
što mrskom zorom ohladi, i bude otključano spojeno
u dalekom povratku beskraja što trajno nestaje.
Nečujan, kao trenutak slepoće,odraz…
Neka bude poslednja ali najslađa samo moja,
kud podviknu" nad planinom jeka posta jača
snažnija, ojačana ,a sreća polako kopni klanja se
slobodi golog tela naglo posta bol u nepravdi.
Jesen na moje prozore zakuca zamrači prolaze
kao mala tajna sa kišom donesena,uvijeno u nešto ponizno.
Sam, kao nešto tuđe obećano,kao tuđi planirani odgovor
Sa kišom što rominja , suzom što dotaknu nebo ,
osećaje ravnom meni, nečije misli kao u onome životu,
gde nema granica neka nova lica,nerazumna ismejana.
Zašto mi poklanjaš srce kad nije tvoje, umorno i bez ljubavi.
Sa mržnjom oklevaš,bahata iskrena mladost tinja u tebi,
i taj oproštaj prepun ,nade, zavijuga nestane u nestvarnom odgovoru.
Nešto ljudsko, u…
Ako želiš,ja ću samo mirno gledati
ja ti verujem,i želim da te volim dugo
zato,ako se ne osećaš usamljeno,nemoj.
Ali nekad pravimo greške moramo biti jaki
ljubav nije usputna stanica
dvaju svetova,želja i posmatrača.
Tako lako osećamo,još brže grešimo
tako lako, gubimo pamtimo ostavljamo
samo ponekad, želim da nestanem.
Molim te veruj mi, svaka rec koju kazem je istina
ne mogu da priđem dovoljno blizu.
Osećam kako pravi dodir nestaje
razumećeš me, moram ti dati neku nadu
blag i topao zagrljaj da me osetiš
da sam blizu, da se ne udaljavam
ona nam je jedini oslonac,ne mogu,
osećaji su previše jaki i za mene,
tako sam daleko u svojim mislima
ne osećam, ni bol…
Čije li te oči gledaju kao blago
a tako lako rasplamsavaš-
vatru između dva tela.
Noći odnesi te me opet mislim o njoj
za mislost molim,anđele moj-
u snu molim zagonetku da odgonetnem ovu-
ako umiješ srce mi zaleči
suzom jednom iz dubine duše.
Dopusti da se do kraja utopim
u tim tvojim smeđim očima-
mome srcu zatreperi sloboda-očaj
taj tihi otkucaj što vapi i opsataje-
Slepim pogledom odem u svetlost-
odletim daleko do plavog svitanja
svoju tugu utopim u dubini suza
i kažem ti zbogom bila si neko
Kao što kažem zbogom ,gde god da stojimo
imala si nekoga koga nisi poznavala-pored tebe
se kretala kao senka neprimetna i hladna-a tvoj
dodir…
Hteo sam, ali nisam mogao da im kažem što me tišti
bežao sam u sjenu, tražio neku utehu zaštitu
opirao se vremenu, ostaće tajna večno zakopana.
Ti mi čitaš misli, ali seti se ponekad da želim da živim.
Zašto je ovaj svet tako okrutan,
ono što je bila moja ikona zidovi polako zatvaraju, zauvek nestaje.
Ova žeđ što na ganja i hrani bude bistra kao um zakaljana prošlošću
i neumorno ubada pravi neizlečive rane,
rane koje pogađaju ljubav,
a osećanja pretvaraju u nemilosrdnog progonitelja
i čisti srce od istinske zavade što nam snagu daje istrajnost.
Bez tebe
Ja sam taj koji je obećao ne ispunio
da te neću napustiti,čudnu ljubav smo vodili,krhku kao staklo.
Nešto jače od mene nastade,nešto što me ćeralo od tebe
rizikovao bi život, da ostanem razmišljam o tebi
jednostavno ne mogu da zaboravim.
Živećemo bebo kao što smo otišli jedno od drugog
dao bi sve, da imam snage za nov početak stobom
Ta česta lutanja, i zato moram da uverim sebe
ali tako je teško biti sam jak da raskinem srce.
Ovo nije zbogom,sve dok ne kažemo naše sledeće zdravo.
Neću puno obećavati,ali i uveravati da će se nešto promenuti
Reči moje biće daleko,više nećeš čuti volim te,
znam kad se previše…
Cvet rumen na žalu pesme pod procvetanim okeanom u svojoj bezbrižnjošću plovi, noć što se osvećuje
rečima koje neće biti izgovorene u noćnom glasu,beskrajnom nebu.
Dan kao život što priča,o nekom sjaju nedužnoj nedostižnoj ljubavlju
godine koje pružaju sreću za plodnost istine,spokojstvo ili strah.
U trenutku njegovog milovanja sramežljiva kao kapi znoja.
Kad srce zadrhti u vatri što ga čini ponosnim na vrelom čeliku
na rukama dve nevinosti kao bele pahulje što se drumom slevaju
,a život ko život blag u snu! Svemu dođe kraj nedovršeno bez objašnjenja,
zagrljaj posustaje pri blagom stisku, nagoveštaj nečega između dva plesa.
Vazduh što zaćuti bezglasan,a vreme protiče ističe
u velikoj pustinji savršenog nepoznatog…