Blog

Dva veka, kao dve studene godine.
Nad njim je plamen žut oči slepe,
Besmrtni hod što se vazduhom prezire,
U svetoj zemlji u rajskom vrtu,
Pod crnom slavom u noći nad svojim likom.

Teška rana među plamenim vratima,
U vrhovima hladnog čelika nad planinom jezdi.
Misli trepću u sanovitom ognjištu u času dalekom,
Svetoj želji na kolenima kleči čudo smrti među dva sveta.

Sastala se dve sjene,dva mlada pogleda
Što s vetrom ćuti i zapoveda glasno,
Nad malim poštenjem večnost uzdahnu
Nad beskonačnim životnim blagim likom.

Nekada je pisala na tone blogova o ljubavi ovde.

Nakon svega toga princeza nemira je pronašla ljubav baš o kakvoj je sanjala i kakvu je opisivala u svojim blogovima.

Čuda se dešavaju. Pomislila je.

I uživala čitavih 5 godina na relaciji Beograd-Krit.

Nije više pisala. Sada je živela sve ono o ćemu je pisala.

Volela. Putovala. Razgledala.Uživala u odrastanju svoga detata. Zaposlila se u jednoj državnoj firmi u kojoj radi i danas.

Svraćala često na karike. Ali nije se usuđivala da piše o ljubavi jer ju je živela.Tek ponekad...pisala bi ono što joj je duša šaputala.

Nakon što se od svoje najveće ljubavi rastavila...

Prineca nemira je počela da gubi volju za svim. Čak i za pisanjem od koga se nije rastajala od svoje 13 te godine.

Sve se u njenom životu poremetilo te su usledili i zdravstvni problemi.

Ako nju pitate reći će vam da sve bolesti potiču od nedostatka ljubavi.

Nije bilo reći niti dela koji bi je mogli utešiti.

Nakon meseci i meseci tuge u njen život ušao je advokat.

Ni menje ni više njen drug iz fakultetske klupe.

Princeza je ponovo nekako  vratila veru u ljubav,život,ljude.

No...nikada nije prebolela onu ljubav zbog koje se razbolela.

I tako...

Ako ste se pitali gde je bila eto...

A gde je sada?

Krstairi po Atini, Kritu i Rodosu.

Uči.

Vaspitava.

Uživa.

Radi.

Voli.

Živi.

I uskoro se vraća da vam piše o svemu tome.

Sve vas voli ....

PRINCEZA NEMIRA

Srela sam ga danas…njega..nekad samo mog, moju ljubav tuznih ociju…

skrenuo je pogled…a ja sam osecala…po tonu njegovih koraka…koliko me u njemu jos uvek ima…

cinilo mi se da je hteo zastati…mozda nesto reci…

ali je samo neki grc bola…njegovim licem preleteo…zaledio mu osmeh…

I on je produzio dalje…nije se okrenuo…

znam ga ….ne okrece se on nikada..znam i zasto..ja sam jos uvek njegov bol…koji vec dugo na dusi nosi kao oziljak…koji ne zarasta…

samo to predamnom ne pokazuje…

rekao je jednom da sam ja njegova kazna… i da je moram boleti…

smejala sam se tada…a sada?…

sada sebe trujem krivicom zbog tuge u njegovim ocima…

nije preboleo…vidim to..po tisini koja medju nama gradi zidove…

on se povukao u svoju tamu…obnavljajuci rusevine unutar sebe…sama sam sebi i dzelat i sudija..bez molbe za pomilovanje..

nosi svoj bol..kao teret sudbine…

ponekad pozelim samo jos jednom… da njevo lice uzmem u svoje dlanove…da u njegovim ocima pronadjem sebe…

a znam da je to nemoguce…ta ogledala sam razbila…

bolje da produzim dalje..da zaboravim…odem…

ipak,samo sam htela da mu kazem…''oprosti sebi i kreni dalje ljubavi moja …

zar je tvoja magija zaspala…skini te okove tuge i poleti…

nekome ko ce te znati voleti..onako kako ja nisam mogla…smela…

a samo Bog zna da sam zelela'..

kasno….njegov su se koraci niz ulicu gubili…a meni se samoj cinilo ….

da negde u dubini sebe jos ih mogu cuti …kako bolom odzvanjaju…

samo sam prosaptao…’’budi mi sretan"...

( n.a)

Dođem,bacim pogled na blog ,vidim šta se dešava ,ostavim dragim ljudima poruku  .... I opet nestanem . Većina koji treba da e nađu znaju kako  - i sa njima i jesam u kontaktu i bez Karika . Oni drugi i ne moraju da znaju ništa o meni  - jer ni ne trebaju svi da sve znaju ,zar ne? Elem ,ovo je meni najjvažnije . ovo je meni najjbitnije ... Ne tražim ni muža,ni dečka,ni ljubavnika ni poznanika .... Imam svoj mikrosvet u kojem obitavam i gde ponekog pisca pustim da bude deo moje ekipe i ja njegove ,a za drugo  - znate i sami da nisam  ...

Odmotavamo veliko klupko nasih zivota.Cesto!
Suocavamo se sa bezbroj lazi i istina.
Da li bismo ponovo ucinili isto?
Sigurno ne!Svako odstojanje donosi nov stav,zakljucak,odnos ili misljenje.
Samo po nesto od toga verno ostaje u nama zauvek isto.
O lazima necu govoriti.One su uvek nepotreban dodatak.Ne sluze bilo cemu sto nas cini boljim .Kratkotrajno ulete kao cilj ili izlaz i pokvare sustinu.
Jutros me opsedaju istine.Izrecene su u momentu duboke potrebe svakog od nas.Sta nam to donesu ili odnesu istine iz naseg zivota.Da li prekidaju ili prebojavaju klupko naseg trajanja?
Sta sve mogu biti istine u nama?
Mogu biti samo slutnja!
Mogu biti inspiracija!
Cesto postaju i ostaju zabluda.
Retko se pretvore u uverenja.
Istine su oni virovi u kojima tonemo ili trazimo spas.
Istine su najlepsi deo nas.Ako njih nema...mi postajemo jeftini glumci u trecerazrednom pozoristu.

ZNAM DA JE KRAJ

Znam da je kraj; al’ te ko san

s portretom nosim ja i sad:

Taj spomen bled na lepši dan

meni u duši vida jad.

I kad se novoj strasti dam

ne mogu biti bez sna tog.

Napušten hram je – ipak hram,

svrgnuti idol – ipak Bog.

VOLEO SAM VAS

Voleo sam Vas; i ljubav još, možda,

nije ugasla sva u srcu mom;

No nek Vas ona sad ne brine više,

ja neću da Vas rastužujem njom.

Voleo sam Vas nemo i bez nade,

s ljubomorom i strepnjom srca svog;

Voleo sam Vas iskreno i nežno,

Voleo Vas tako drugi, dao Bog.

ZA TANGO JE POTREBNO DVOJE

Otrovni ljudi postoje. Oni prkose logici. Jedni su nesvesni negativne aure koja ih prati, a drugi kao da uzivaju u izludjivanje sveta oko sebe. Jedno je sigurno, ovakvi ljudi komplikuju sve.
Postoji li protivotrov?
Najocigledniji lek, ujedno i najdelotvorniji - okreni se i idi. Otrovni odlicno znaju kako probuditi osecaj da im nesto dugujes. Takodje znaju kako dobiti ono sto zele, povrediti, a onda tvrde kako su to sve uradili zbog tebe. Umesto da prihvate sopstvenu odgovornost za svoje osecaje, prebacuju na tebe.
Kod njih "izvini" ne postoji, "hvala" se podrazumeva. Pronaci ce razlog zbog cega sjajna vest koju si dobio ili dobra stvar koju si uradio, i nije toliko dobra. Sitni ljudi cesto to rade, jer lakse je srusiti tudje, nego stvoriti svoje. Kada zelis resiti nesto sto ti je bitno, otrovni ce loviti sitne i nebitne detalje, hvatace se za sporedne besmislice, i velicati sitnice.
Zato ih ne pokusavaj pobediti u njihovoj igri. Za tango je potrebno dvoje. Preskoci ovaj prljavi ples.

Od čokota do špalira prodju godine .

Loza sama sebe podmladi .

Pijane godine bi svake godine rodile.

Ti me prepoznaj na kraju puta.

Kad se budem najsladje smejao.

Ubriši mlak obraz ne našminkan.

Pozeli mi da me ne traziš u drugima.

Znaš da sam Bogom zvao Boga.

Hranio ga svojom tugom i srećom.

Vodio me uvek sa pitanjem da biram.

I ono što je bilo na koncu sad je na gredi.

Tebi ovu pesmu pišem kao da kasnim.

Nešto je prosuto mastilo,nešto izbledi.

Ne zalim, ti ne zali ipak smo iz raja proterani.

Kako su teške ove doline
što se slevaju drumovima,
na vrhovima planina.
Pogledima do čistog neba-
samo pustoš bez milosti.

Kako su teški dani što polako izumiru,
nestaju u pijanim isrošenim koracima.
Milost u žudnji ljubav potražuje,
u skraćenim nedokočuvim danima samoće.

Kako je težak taj trenutak
među dolinom suza,među tuđim beskrajom,
u sitnim satima, belim senkama bez mislosti-
otuđeno i sakriveno u prugama sitnog zadovoljstva.