Blog

Сањам кишу и вртове у пустињском песку

Будим се у немиру

Сањам о љубави док време протиче као песак кроз моје прсте.

Погледам у небо и осетим парфем жене које не познајем

Обећана Богом и додељена судбом.

Погледам у Сунце и осетим дланове њене како ме милују

Зраке као прсте на образу мом.

Осетим прамен косе њене и пренем се из сна

Док будан сањам загледан у облаке, гледајући у њен лик који нестаје.

Ne odlaze noći daleko od svoje beline,
Od svoje svetlosti,od svoje budućnosti.
Ne odlaze toliko daleko iz tame
Ugasle želje dalekog putovanja.

Ne odlaze da vide svoje senke ponikle iz sunca,
Užarene lave, što u potocima teku kao crna pustoš,
Pijane i ostavljene same da čeznu zatvorenih očiju.
Ne odlaze svojom dušom, nespokojom i godinama što dolaze,
I odlaze umirući klečući pred smrću bez ljubavi,bez svog korena.

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,

a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,

dok se ne dogovorimo da treba da živiš u kutijici za sitnice, zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.

"Biseri" iz moga inboxa !

U svakodnevnom recniku mog zivotnog vremeova,stoje dve reci:susret i rastanak.Izmedju njih se odvija autenticni film ,koga zivi svako od nas.I ma koliko velicanstven bio susret,rastanak uvek nosi oreol razaloscene reci.
Jednom sam govorila o fenomenu susreta.Bilo je u toj reci beskrajne radosti,nade,entuzijazma,ljubavi,obecanja...I ako bi kad kad zavrsio kao mala ili velika iluzija,nudio je buducnost.Bajkovito mastanje.Strepnju.Nudio je divne motive da se ne posustane,da se istraje...
A rastanak je cekao ,cekao bas onaj momenat koji te zarobi i zaustavi zauvek.Jer svaki rastanak nosi u sebi po malo tuge ma kako beznacajan bio.
Mi zivimo da bi se susretali.Iz tih susreta radja se ditiramb,elegija ili epopeja...Kada se razmimoidjemo u pokretu,izbegli smo rastanak.On je neminovnost.Mera srece ili tuge ne postoji.I jedna i druga su silovite,olujne.Skrse nam bice kao krosnju .Rastanak nas cini nemocnim,ranjenim,zaustavljenim u letu.Rastanak zaboli kao bodez ,raznezi kao dete,rasturi kao magicnu kocku.Dugo se trazimo u sebi i drugima,a ne nalazimo.U rastanku je zarobljen jedan bitan komadic naseg zivota.Odgledana predstava,koja se skida zauvek sa repertoara.
Zato su rastanci kao akutna bolest.Prezivimo je burno,cesto sa posledicama.Ostavlja oziljke.A najstrasniji oziljci su oni koje mozemo proglasiti keloidima zivota.
Rastanak je nekada neminovnost.Sucavamo se dugo sa bolom u grudima koji vremenom prestaje kao bol i pretvara se u prazninu.Tu prazninu nikada i nicim ne mozemo popuniti.To je praznina zauvek.
Mrzim rastanke.Cak i one sa slucajno upoznatim ljudima.
Rastanci u meni zive kao male vatre koje nista ne moze da ugasi.Tinjaju secanjem koje nestaje sa nama.

Bleda i smrtna hladovina sa oprezom priziva samoću,
U razbežanom i podmuklom stadu izgubljenog traga.
U izgubljenom glasu ugašenom raskršću,
Posedela ljubav među belim prolazima.

Plačne oči kao mokri trotoari,razbežani pustim mislima-
Obeshrabreni šumom bledih zidova okrečeno u belu zastavu,
traži predaju u snu ,među gladnim zamrznutim pogledom.

Misao tišine dalekog uzdaha obojeno bolom,
Nad paravanom ostavljene nevidljive nade.
U zatišju oluje pred večnim počinkom zaboravljene ljubavi.

Postoji vreme za odlazak, čak i kada ne postoji mesto gde bi otišao.

Što zovemo početkom često je i kraj. I dokrajčiti nešto znači novi početak.

Da bi opstao ne treba ti sposobnost pamćenja, nego sposobnost zaboravljanja.

Život jedino možeš razumeti unazad, ali mora se živeti unapred.......

Još danas 39!

E dragi moji...

Povodom kraja svojih tridesetih napisaću vam 4 stvari. Po jednu za svaku deceniju koju naučih:)

Za razliku od malograđanstine kojom sam okružena, ja svoje godine obožavam i ponosna sam na njih kao i na sve što sam postigla!

Posebno sam ponosna na svoje dete a onda i na one pozitivne ljude koje sam oko sebe okupila!

Dakle šta naučih....

1) VOLETI SEBE

Voleti sebe u svakom smislu. Brinuti se o sebi. Poštovati sebe.Ne kriviti sebe! Jer sve što smo radili u trenutku kada smo radili mislili smo da je najbolje za nas!

Dakle voleti sebe je osnova čitavog života!

Nemojte očekivati iko da vas poštuje i voli ako to ne činite sami!

2) RADITI ONO ŠTO VOLIŠ!

Nemamo svi priliku da se bavimo onim što volimo ili za šta smo školovani ali raditi ono što volimo koliko god više možemo...šta god to bilo. Dokle god to radimo...živimo!

3) DOK  DOSEŽEMO ONO ŠTO NEMAMO, REDOVNO ZBRAJATI ONO ŠTO IMAMO!

Zamislite kako bi bilo da dobijete milion dolara a izgubite makar jednu od važnih stvari!

Dok se borimo za ono što nemamo propuštamo da uživamo u onom što imamo!

I naizad...

4) BUDALA ĆE UVEK BITI

Ali budete li se spuštali na njihov nivo i komunikaciju rizikujete da postanete jedna od njih!

Dakle život posmatrajte sa visine!

Ne u smislu da ste bolji od drugih već kao predstavu...

Trošite energiju na vredne momente i ljude.

Budale ostavite da budu ono što jesu! Vi nemate ništa sa…

Ako te nekad stisne dodir tuđe ruke-
S hladnim zagrljajem u izgubljenim sjenama,
U nedužnim očima skriveno među porocima,
Preumornim srcem pokraj belih zastava-
Što nude predaju i srce brže zakuca,
Zavladaj svojom veštinom primi milost.

Ako te nekad budu pitali gde idu tvoji spori koraci,
Praćeni svojom senkom u tišini noćnoj šetnji,
Ulicama zatrpanim prazninom izgubljenih pogleda.
Svetlosti što se krišom pojavljuje i nestaje-
U tišini pogleda,zatrpani svitanjem, osenčeni večnosti.

Tako i nikako drugačije! ❤️☯️⚓️