Blog

Neka ostanu ludi dani
Što sviraju melodiju jutra,
Pesmom dozivaju svitanje
Na četri strane sveta.

Srce za ljubavi traga,
Lepotom ispunjava zadovoljstvo,
Zvezdanim stazama traži sreću,
Svu noć traga za budnim snom.

A te oči lutajući spomenari
U večnosti pustoj skriveni od žala,
Slutnjom šapnu vezanim lancima,
A vreme beskrajno luta uz radost i neudoljiv šarm.

Kaže priča kroz humor, na sledeći način: na jabukovom drvetu, dok pauk plete svoju mrežu, i jedan 

vredan crv na jabuci, dolete komarac, i upeca se u paukovu mrežu, ku će, šta će, poče komarac, sa 

svojom pričom na sav glas u nadi, da ga čuje pauk, pa kaže: kako je odleteo u Crveni krst, i sleteo na 

ljudski kaži prst, čovek me uoči, te me pljunu pravo u lice, ja nisam mogao, da se pomerim s' mesta, dok 

mi se ne osuse krila, i vremenom odletim iz Crvenog krsta, i uputim se u crkvu, da se napijem crkvenog 

vina, taman što sam počeo, da pijem vino u crkvi, naidje pop, te sam rešio, da se ispovedam popu, ja 

jesam bio pri čistoj svesti, i jesam bio pri zdravoj pameti, tako: da sav svoj imetak, i ušteđevinu 

prepisujem bogu, osim ako pop, ne postane običan čovek, i imam poslednju želju, kaže upecan komarac 

u paukovoj mreži, da želi svoju slobodu, da žali za životom, kaže crv na jabuci, hoće to, kada je: 

samoubica komarac, pauk kaže: da crv, više ne glanca jabuku, a oslobodice komarca, pod uslovom, da 

kaže, kako se zvao pop, Armagedon.

Tišina najlepše ćuti. Čujem odzvanjaju koraci uglačanom kaldrmom i nose neizgovorene reči koje slutiš.

Ćutim jer tada čujem sebe. Da li i tvoje uši čuju tišinu?

Posmatram svetionik koji se gubi u daljini.Ostaje sa svojim neispričanim pričama, hladnim vetrovima i Suncem koje prži.

Prizor koji obavija čula bez reči , a tišina miluje.

Volim tišinu.Znam da i ona mene voli i kad mi to ne kaže.

Znam da me voli u svojoj tišini i kad ćuti….

DOK JE MESEC NEBOM NOĆAS CAROVAO,

BOG MI JE DVA ANDJELA BELA DAROVAO,

DA ME PAZE I POMOGNU LJUBAV DA NADJEM,

U VRTLOGU ŽUTOG LIŠĆA NJU DA PRONADJEM.

U PESMAMA MOJIM POZNAJEM JE LICE,

MIRIS DUNJE NA ORMARU MOJE LEPOTICE,

BAŠTA PUNA CRVENIH ZAKASNELIH RUŽA,

ONA SVAKU MILUJE, UZDAH SVAKOJ PRUŽA.

KRAJ BUNARA VETAR MILUJE JE KOSU,

RUKE NJENE ZAHVATAJU VODU KAO ROSU,

U HALJETKU NEKOM BELOM SVETLI ONA CELA,

OČARAN SAM NJOME, MAŠTA MOJA SMELA.

KROZ TMINU U SANAK OD ZVEZDA MI DODJE,

MRZIM SVA TA JUTRA KAD MORA DA PODJE,

IZ SNA NJEN DODIR USNI OSEĆAM NA JAVI,

O, ANDJELI PRESVETLI ŠTO SE NE POJAVI.

GDE DA JE TRAŽIM, U ŠUMI IL GORI,

U GRADU IL SELU, ŽELJA MENE MORI,

ZNAĆU ISTOG TRENA DOK U OČI GLEDAM,

DA JE ONA TA KOJOJ MORAM DA SE PREDAM.

ANDJELI ME MOLE, TRAŽE NJENU SLIKU,

ONA SAMO ŽIVI U  MOM SNU U TOM LIKU,

NEMAM TUŽAN SLIKE , IMAM SAMO RIME,

KAKO DA SVET ”PREVRNU” SLUŽEĆI SE TIME.

I BOG DRAGI NE MOŽE SVE TO DA SHVATI,

ANDJELI SU POTREBNI, ON BI DA IH VRATI,

VREME GUBE SA MNOM,JUREĆI MOJ SAN,

MORAM SAM JE NAĆI KADA DODJE DAN.

Reči su kao ptice, neuhvatljive i brze

prolete kraj nas, okrznuvši nas krilima svojim,

dodirnu naše osećaje na tren,

uhvate misao u stvaranju,

otvore dušu nekome,

samo ako ume da čita sa usana

one reči neizgovorene, nežne,

reči koje se ćute.

Сањам кишу и вртове у пустињском песку

Будим се у немиру

Сањам о љубави док време протиче као песак кроз моје прсте.

Погледам у небо и осетим парфем жене које не познајем

Обећана Богом и додељена судбом.

Погледам у Сунце и осетим дланове њене како ме милују

Зраке као прсте на образу мом.

Осетим прамен косе њене и пренем се из сна

Док будан сањам загледан у облаке, гледајући у њен лик који нестаје.

Ne odlaze noći daleko od svoje beline,
Od svoje svetlosti,od svoje budućnosti.
Ne odlaze toliko daleko iz tame
Ugasle želje dalekog putovanja.

Ne odlaze da vide svoje senke ponikle iz sunca,
Užarene lave, što u potocima teku kao crna pustoš,
Pijane i ostavljene same da čeznu zatvorenih očiju.
Ne odlaze svojom dušom, nespokojom i godinama što dolaze,
I odlaze umirući klečući pred smrću bez ljubavi,bez svog korena.

Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,

a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,

dok se ne dogovorimo da treba da živiš u kutijici za sitnice, zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.

Bleda i smrtna hladovina sa oprezom priziva samoću,
U razbežanom i podmuklom stadu izgubljenog traga.
U izgubljenom glasu ugašenom raskršću,
Posedela ljubav među belim prolazima.

Plačne oči kao mokri trotoari,razbežani pustim mislima-
Obeshrabreni šumom bledih zidova okrečeno u belu zastavu,
traži predaju u snu ,među gladnim zamrznutim pogledom.

Misao tišine dalekog uzdaha obojeno bolom,
Nad paravanom ostavljene nevidljive nade.
U zatišju oluje pred večnim počinkom zaboravljene ljubavi.

Postoji vreme za odlazak, čak i kada ne postoji mesto gde bi otišao.

Što zovemo početkom često je i kraj. I dokrajčiti nešto znači novi početak.

Da bi opstao ne treba ti sposobnost pamćenja, nego sposobnost zaboravljanja.

Život jedino možeš razumeti unazad, ali mora se živeti unapred.......