Blog

Neka ostanu ludi dani
Što sviraju melodiju jutra,
Pesmom dozivaju svitanje
Na četri strane sveta.

Srce za ljubavi traga,
Lepotom ispunjava zadovoljstvo,
Zvezdanim stazama traži sreću,
Svu noć traga za budnim snom.

A te oči lutajući spomenari
U večnosti pustoj skriveni od žala,
Slutnjom šapnu vezanim lancima,
A vreme beskrajno luta uz radost i neudoljiv šarm.

Kaže priča kroz humor, na sledeći način: na jabukovom drvetu, dok pauk plete svoju mrežu, i jedan 

vredan crv na jabuci, dolete komarac, i upeca se u paukovu mrežu, ku će, šta će, poče komarac, sa 

svojom pričom na sav glas u nadi, da ga čuje pauk, pa kaže: kako je odleteo u Crveni krst, i sleteo na 

ljudski kaži prst, čovek me uoči, te me pljunu pravo u lice, ja nisam mogao, da se pomerim s' mesta, dok 

mi se ne osuse krila, i vremenom odletim iz Crvenog krsta, i uputim se u crkvu, da se napijem crkvenog 

vina, taman što sam počeo, da pijem vino u crkvi, naidje pop, te sam rešio, da se ispovedam popu, ja 

jesam bio pri čistoj svesti, i jesam bio pri zdravoj pameti, tako: da sav svoj imetak, i ušteđevinu 

prepisujem bogu, osim ako pop, ne postane običan čovek, i imam poslednju želju, kaže upecan komarac 

u paukovoj mreži, da želi svoju slobodu, da žali za životom, kaže crv na jabuci, hoće to, kada je: 

samoubica komarac, pauk kaže: da crv, više ne glanca jabuku, a oslobodice komarca, pod uslovom, da 

kaže, kako se zvao pop, Armagedon.

DOK JE MESEC NEBOM NOĆAS CAROVAO,

BOG MI JE DVA ANDJELA BELA DAROVAO,

DA ME PAZE I POMOGNU LJUBAV DA NADJEM,

U VRTLOGU ŽUTOG LIŠĆA NJU DA PRONADJEM.

U PESMAMA MOJIM POZNAJEM JE LICE,

MIRIS DUNJE NA ORMARU MOJE LEPOTICE,

BAŠTA PUNA CRVENIH ZAKASNELIH RUŽA,

ONA SVAKU MILUJE, UZDAH SVAKOJ PRUŽA.

KRAJ BUNARA VETAR MILUJE JE KOSU,

RUKE NJENE ZAHVATAJU VODU KAO ROSU,

U HALJETKU NEKOM BELOM SVETLI ONA CELA,

OČARAN SAM NJOME, MAŠTA MOJA SMELA.

KROZ TMINU U SANAK OD ZVEZDA MI DODJE,

MRZIM SVA TA JUTRA KAD MORA DA PODJE,

IZ SNA NJEN DODIR USNI OSEĆAM NA JAVI,

O, ANDJELI PRESVETLI ŠTO SE NE POJAVI.

GDE DA JE TRAŽIM, U ŠUMI IL GORI,

U GRADU IL SELU, ŽELJA MENE MORI,

ZNAĆU ISTOG TRENA DOK U OČI GLEDAM,

DA JE ONA TA KOJOJ MORAM DA SE PREDAM.

ANDJELI ME MOLE, TRAŽE NJENU SLIKU,

ONA SAMO ŽIVI U  MOM SNU U TOM LIKU,

NEMAM TUŽAN SLIKE , IMAM SAMO RIME,

KAKO DA SVET ”PREVRNU” SLUŽEĆI SE TIME.

I BOG DRAGI NE MOŽE SVE TO DA SHVATI,

ANDJELI SU POTREBNI, ON BI DA IH VRATI,

VREME GUBE SA MNOM,JUREĆI MOJ SAN,

MORAM SAM JE NAĆI KADA DODJE DAN.

Reči su kao ptice, neuhvatljive i brze

prolete kraj nas, okrznuvši nas krilima svojim,

dodirnu naše osećaje na tren,

uhvate misao u stvaranju,

otvore dušu nekome,

samo ako ume da čita sa usana

one reči neizgovorene, nežne,

reči koje se ćute.

Сањам кишу и вртове у пустињском песку

Будим се у немиру

Сањам о љубави док време протиче као песак кроз моје прсте.

Погледам у небо и осетим парфем жене које не познајем

Обећана Богом и додељена судбом.

Погледам у Сунце и осетим дланове њене како ме милују

Зраке као прсте на образу мом.

Осетим прамен косе њене и пренем се из сна

Док будан сањам загледан у облаке, гледајући у њен лик који нестаје.

Ne odlaze noći daleko od svoje beline,
Od svoje svetlosti,od svoje budućnosti.
Ne odlaze toliko daleko iz tame
Ugasle želje dalekog putovanja.

Ne odlaze da vide svoje senke ponikle iz sunca,
Užarene lave, što u potocima teku kao crna pustoš,
Pijane i ostavljene same da čeznu zatvorenih očiju.
Ne odlaze svojom dušom, nespokojom i godinama što dolaze,
I odlaze umirući klečući pred smrću bez ljubavi,bez svog korena.

Bleda i smrtna hladovina sa oprezom priziva samoću,
U razbežanom i podmuklom stadu izgubljenog traga.
U izgubljenom glasu ugašenom raskršću,
Posedela ljubav među belim prolazima.

Plačne oči kao mokri trotoari,razbežani pustim mislima-
Obeshrabreni šumom bledih zidova okrečeno u belu zastavu,
traži predaju u snu ,među gladnim zamrznutim pogledom.

Misao tišine dalekog uzdaha obojeno bolom,
Nad paravanom ostavljene nevidljive nade.
U zatišju oluje pred večnim počinkom zaboravljene ljubavi.

Još danas 39!

E dragi moji...

Povodom kraja svojih tridesetih napisaću vam 4 stvari. Po jednu za svaku deceniju koju naučih:)

Za razliku od malograđanstine kojom sam okružena, ja svoje godine obožavam i ponosna sam na njih kao i na sve što sam postigla!

Posebno sam ponosna na svoje dete a onda i na one pozitivne ljude koje sam oko sebe okupila!

Dakle šta naučih....

1) VOLETI SEBE

Voleti sebe u svakom smislu. Brinuti se o sebi. Poštovati sebe.Ne kriviti sebe! Jer sve što smo radili u trenutku kada smo radili mislili smo da je najbolje za nas!

Dakle voleti sebe je osnova čitavog života!

Nemojte očekivati iko da vas poštuje i voli ako to ne činite sami!

2) RADITI ONO ŠTO VOLIŠ!

Nemamo svi priliku da se bavimo onim što volimo ili za šta smo školovani ali raditi ono što volimo koliko god više možemo...šta god to bilo. Dokle god to radimo...živimo!

3) DOK  DOSEŽEMO ONO ŠTO NEMAMO, REDOVNO ZBRAJATI ONO ŠTO IMAMO!

Zamislite kako bi bilo da dobijete milion dolara a izgubite makar jednu od važnih stvari!

Dok se borimo za ono što nemamo propuštamo da uživamo u onom što imamo!

I naizad...

4) BUDALA ĆE UVEK BITI

Ali budete li se spuštali na njihov nivo i komunikaciju rizikujete da postanete jedna od njih!

Dakle život posmatrajte sa visine!

Ne u smislu da ste bolji od drugih već kao predstavu...

Trošite energiju na vredne momente i ljude.

Budale ostavite da budu ono što jesu! Vi nemate ništa sa…

Ako te nekad stisne dodir tuđe ruke-
S hladnim zagrljajem u izgubljenim sjenama,
U nedužnim očima skriveno među porocima,
Preumornim srcem pokraj belih zastava-
Što nude predaju i srce brže zakuca,
Zavladaj svojom veštinom primi milost.

Ako te nekad budu pitali gde idu tvoji spori koraci,
Praćeni svojom senkom u tišini noćnoj šetnji,
Ulicama zatrpanim prazninom izgubljenih pogleda.
Svetlosti što se krišom pojavljuje i nestaje-
U tišini pogleda,zatrpani svitanjem, osenčeni večnosti.

ПОВРАТАК

Јуни је. Облачно и спарно да попиздиш. У храм Светог Саве на Врачару улази висока и витка девојка кратке црне косе, крупних зелених бадемастих очију на овалном лицу златасте боје. Носи белу поцепану мајицу и на коленима закрпљене фармерке. На тренутак је застала да стави црну мараму на главу, толико је могла себи да дозволи да испоштује древна правила њених предака. Кад је стигла до иконе Светог Саве, прекрстила се и пољубила је испуњена чудном, тихом радошћу. Сад је знала да је стигла кући... Све то у шоку гледа високи проседи брадати свештеник стојећи поред триптиха. Кроз главу му лете успомене: Њу Орлеанс 70-тих година прошлог века, џез барови, виканске продавнице пуне мамипара за лаковерне и сујеверне купце, девојка у длаку иста као она коју гледа, њихове љубави, радости кад би били заједно, дивљег секса пуног крви, вриштања и оргазмова помешаних са слатком дозом бола. Протресао је главом отресајући успомене попут мокрог пса. „Милице...“, прошапутао је промуклим гласом пуним бола и радости. „Молим, брате мој?“, одазвала се мирно девојка баршунастим гласом сад га гледајући. Тргао се као громом погођен чувши јој глас. „Ти ниси она...“, и даље је шапутао немоћан да поверује рођеним очима. „О, јесам, брате мили,“, шапнула је прилазећи му грациозним корацима балерине успут скидајући мараму са главе и гурајући је у задњи џеп фармерки. Накривила је главу попут радознале птичице милујући га осетљивим прстима по брадатом образу. „Остарио си, бато,“, рекла је тужно. „Зашто, Бојане? Могли смо имати све, а…