Verica blog

Koračam ulicom bez prestanka,
idem nekuda, ni sama ne znam kuda.
Koraci su mi sve teži i teži,
želim da nastavim, ali nemam snage.
Čini mi se kako neko beži,
liči mi na neke osobe mi drage.
Pokušavam da ubrzam,
ali ne mogu da dišem i ostajem bez daha.
U ulici stranoj sama sam.
Pokušavam da vidim ko je to što beži,
ali sve je dalji i dalji, koraci su moji teži.
Umorna padam na zemlju,
nepomično ležim tu.
Osećam se nekako lagano,
kao da lebdim u vazduhu.
Sada jasno mogu da vidim onu osobu,
ta osoba, to je život moj.
Vidim njega pored tela nekog,
skida stari kaput svoj.
Više nema oblik, ni na šta ne liči,
samo telo obasjava,
telo što na mene liči.
Počinjem da shvatam, sve je ovo san,
jer moguće nije da zbog vas umrla sam.

Ti si na sve strane,
Kako sve što radiš u 24h stane?
Čas si tamo, čas ovamo, kako stižeš sve?
Pitaju me i pitam se.

Pa, evo ovako, jednostavno je,
Samo postavim prioritete.
Neke same biram, a neke mi život nametne.

Ja na primer nemam dete,
nemam ni partnera.
Ne pajam paučinu i ne brišem prašinu svakoga dana,
za nečije standarde kuća mi je zapuštena.

Važno mi je samo da je sudopera prazna,
a džezva oprana
i da mi se po stolu ne vuče hrana.

Ne podnosim mrvice i dlake po podu,
otvaram terasu da izvetrim sobu,
čim pušači odu!

Jesam devica, ali ne mogu da se pohvalim da sam neka čistunica.
Kažu: ''Sve device su pedanterija teška'',
evo, ja sam dokaz da je to jedna velika greška.

I tako, ako se kuća malo zapostavi,
ako nemaš partnera, ili ti je on ne daj Bože poslednja rupa na svirali,
možeš da stigneš i ti svuda!

Putovati bilo kuda,
danas Pariz, pa Amsterdam,
a u maju malo Oman.

Pozorišta i bioskopi,
prva kad se nešto slavi,
uvek tu da nazdravi!

Sve je do organizacije i prioriteta.
Da li ti je važnija prašina sa police,
ili šetnja Košutnjakom i suncem obasjano lice?

Setim te se često,
gotovo svakoga dana...
kad u prevozu ustupim mesto
baki koja torbe vuče sama.

Prepoznam na njenom licu boru kao tvoju,
sećanja odmah navrnu i tu si u trenu.
Ona priča nešto, ali ne čujem je,
pa zaćuti kada spazi moje oči neme.

Učinilo mi da sam te videla sinoć u pozorištu.
Setila sam se kako si dugu, srebrnastu, kosu češljala u dvorištu.
Ispred mene sedela je žena sede kose poput tvoje,
da li si ikada bila u pozorištu? U glavi misli se roje.

Nismo se pozdravile, otišla si iznenada.
Ostala sam željna tog poslednjeg zagrljaja.
Nisam ti o svojim pustolovinama pričala,
za rastanak nisam bila pripremljena.

Tvoje lepe oči, osmeh i držanje,
zauvek će biti deo mene,
duboko u srcu urezane.
Vijem svoje rane, brišem oči uplakane.

Teši me samo misao da je gore neko ko pazi na me.

Jedan deo slagalice još uvek mi fali,
gde sam ga izgubila, vraćam uspomene u svojoj glavi.

Uporno spajam pogrešne delove,
slika savršenog života još uvek se ne nazire.

Teško mi je da se otkrijem
i priznam da čeznem za onim osećajem,

da je to deo slagalice koji mi nedostaje
iako se uporno trudim da to sakrijem.

Ne vredi, ne mogu od sebe da pobegnem.
Istina je da čeznem...

Čeznem da onim ushićenjem kada ga vidim,
kada primetim njegov pogled na sebi, pa se postidim.

Da osetim radost kada mi stigne poruka,
u nadi da je njegova.

I, onaj osećaj koji ruši sve moje podignute zidove
kada me njegove ruke zagrle i uz sebe me privije.

Stotine pitanja: Da li sam za ovo ja?
Šta ako sam se precenila?
Šta ako ovom zadatku nisam dorasla?
Šta ako shvate da sam samo farsa?

Stotine pitanja roje se po mojoj glavi:
Da li sam dovoljno dobra?
Da li je ovaj potez bio pravi?

Stotine hiljada pitanja u glavi...
Da li je ovaj korak bio pravi?
Da li sam donela dobru odluku?
Da li ću se kajati kroz koju godinu?

Stotinu hiljada pitanja u glavi...
Koji je izbor pravi?
Ako pristanem na opciju A, gde ću biti za par godina?
Ako izaberem opciju B, gde će to da me odvede?

Nema kraja, bezbroj pitanja,
iznova i iznova...
Umorna sam.

Molim te, smiri se! 
Samo diši i opusti se.
Ne razmišljaj previše,
vreme je za spavanje.

Kiša rominja po mojim prozorima...
''Da li si udata? Koliko dece imaš?''
U mojoj glavi odzvanjaju ova pitanja.

Pre 10 godina sedela sam u svojoj školskoj klupi
i sebe sa 28 godina potpuno drugačije zamišljala.

U autu trešti rok muzika,
pevamo u glas držeći se za ruke moj dragi i ja.
Još uvek nemam dozvolu,
sedim kraj njega na suvozačevom sedištu.

Muškarac mojih snova ima oči boje meda,
topim se dok me njima gleda.
Nestrpljiva sam da mu kažem da će se njegovom ocu ispuniti želja da postane deda.

Danas imam 28 godina.
Pre 10 nisam život koji sada živim za sebe zamišljala,
ali šta sam sa 18 o životu uopšte i znala?

Na zadatu temu ''Kako vidim sebe za 10 godina''
odgovorila sam upravo onako kako me je videla moja okolina.
Onako kako se očekuje da se život odvija.

Nasela sam i poverovala da su vaša očekivanja
moja savršena budućnost, a bila je samo iluzija.
Zahvalna sam što u vožnji svog života ipak volan ja držim u rukama.
Ne pristajem da živim život po vašim pravilima.

Jedinu stvar koju sam iz svog sastava ispunila
je da moju tišinu i dalje puni rok muzika.

Ko sam ja sestri i bratu svome? 
SESTRA STARIJA!
Moja najdraža uloga!

Za roditelje svoje ja sam prvo dete,
branitelj dečijih prava kad god nam zaprete.

Podstrekivač nestašluka mnogih u kući.
Ona što se grohotom smeje, držeći se za stomak u strahu da će pući,
kad mama vikne na sestru i mene da se stišamo i spavamo,
a mi baš tad najviše podivljamo.

Ko sam ja, no malo, al' odraslo dete!
Provociram brata često, kao što su mene nekad tete,
on se duri, ljuti, pa uzvraća,
veza naša je posebna, a takav lukavko se samo jednom rađa.

Rasli smo nas troje u 40 kvadrata,
žurke smo pravili iza naših vrata.
Igrali se jurki, žmurki i rata,
plašili se samo kad podvikne tata.

Pregazili smo 18 u treptaju oka,
prolazi vreme, ali naša ljubav nema roka!

Pričaš mi o poslu, sve površne teme...
Pogledam te u oči, okreneš se ka prozoru i komentarišeš vreme.

Izgubili smo prisnost, udaljili od naše suštine,
jurimo za materijalnim, bežimo od tišine.

Jer kada smo sami shvatamo koliko smo prazni,
željni onih dugih zagrljaja, maštanja i razgovora raznih.

Pronađem pesmu koja savršeno opisuje moje emocije, podelim je sa svima
i pitam se da li još usamljenih duša poput moje ima.

Da li se i ti osećaš neshvaćeno i izgubljeno,
za ovaj konzumeristički svet previše krhko i emotivno?

Sećam se dugih razgovora u parku,
priča o svemiru, našim snovima i strahovima u mraku.

Pamtim kako nam je pogled bio dovoljan
da znamo šta osećaš i šta ja osećam i o čemu razmišljam.

Sada su nam svi pogledi u zemlju uprti,
bojimo se tog susreta naših pogleda skoro kao smrti.

Umesto u oči, ogledala naših duša,
udubljujemo se u ekrane telefona i patimo što nikoga nema da nas pomno sluša.

Gledaj me u oči dok ti govorim,
ne skreći pogled, samo to te molim.

Ne smejem se kao ranije.
Sve mi se čini kao već viđeno i proživeljno, a nije.
Istrošila sam se.

Ne delim više tako lako čak ni svoje zagrljaje,
a nekada sam volela da delim celu sebe, sa svima.
Sad se pred svaki izlazak međ' ljude pitam koliko još snage u meni ima.

Teško mi je da se iskreno radujem,
ali mi je postalo zastrašujuće lako da se rasplačem.
Čini mi se da sve može da me pomeri i slomi.

Slušam vesti:rat u Palestini i Ukrajini i srce se roni.
Čini mi se da se ceo svet ruši
i da se sav taj krš, nesreća i bol sručio na mojoj duši.

Borim se da dođem do daha.
Steže me u grudima.
Tužna sam dok gledam svet oko sebe i razmišljam šta je sa ljudima.

Zar je toliko teško prihvatiti različitosti?
Zar je toliko teško voleti i onog ko ne razmišlja kao i ti?
Kuda smo se to kao civilizacija zaputili?

Čini mi se da su svi zaboravili na one osnovne vrednosti,
da su se svi odmetnuli od Boga i vere i u mržnji ogrezli.
Suština svega je LJUBAV, a mi smo na nju zaboravili.

Grlim svoju sestru i brata i svoje roditelje,
utočište nalazim u porodici, a smirenje u Crkvi,
a gde ćeš to isto pronaći TI kad se srce stegne i praznina obuzme te opet u postelji?

Večiti sanjar i iluzionista,
ali pre svega opsednuti perfekcionista.
Sa težnjom da čitavog života sve konce držim u rukama,
lišavajući time samu sebe lepote življenja.

''Spontanost!''
''Jesi li čula nekada za nju? Samo se opusti, budi spontana!''
Trnci me obuzimaju svu.
Kako se opustiti i doći u to stanje svesti?

Već 28 godina, ili bolje reći od trenutka svesnosti mog postojanja,
tragam za odgovorima na ova pitanja.
Tek nedavno sam na tragu njihovog pronalaska
u tišini svoje sobe se obrezla.

Tišina koja oslobađa!
Ti magični trenuci samoće u mojoj sobi:
gramofon, moje ploče, stari dobri rok i ja.

Pevam, plešem i zamišljam sve verzije života u koje bih mogla da se obreznem!
Svaki korak, svaka sledeća odluka koju donesem
mogla bi da mi promeni tok života i 
već sutra u svojoj novoj verziji sebe mogu da se utisnem.

Sve je promenljivo i relativno,
ništa nije definitivno ni konačno.
Ta spoznaja oslobađa i 
hiljadu novih šansi za promenama rađa.

Koliko god planirala i
scenarija u svojoj glavi kreirala,
život me uvek iznenadi iznova.
Stoga prestajem da živim život u grču i bežim od svojih snova.

Perfekcionistu pakujem u svoje mentalne odaje,
grlim svoje strahove i
prepuštam se,
da vidim kuda će svaki novi dan da me odvede.