Cvet rumen na žalu pesme pod procvetanim okeanom u svojoj bezbrižnjošću plovi, noć što se osvećuje
rečima koje neće biti izgovorene u noćnom glasu,beskrajnom nebu.
Dan kao život što priča,o nekom sjaju nedužnoj nedostižnoj ljubavlju
godine koje pružaju sreću za plodnost istine,spokojstvo ili strah.
U trenutku njegovog milovanja sramežljiva kao kapi znoja.
Kad srce zadrhti u vatri što ga čini ponosnim na vrelom čeliku
na rukama dve nevinosti kao bele pahulje što se drumom slevaju
,a život ko život blag u snu! Svemu dođe kraj nedovršeno bez objašnjenja,
zagrljaj posustaje pri blagom stisku, nagoveštaj nečega između dva plesa.

Vazduh što zaćuti bezglasan,a vreme protiče ističe
u velikoj pustinji savršenog nepoznatog detinjstva,
raspoređeni u svom rađanju spajanju prostora svojoj mladosti.
Zrnjevnje rasuto najdivnije ruho, u šuškavom glasu,
ta čudna tolplina što putuje na uzvrelom asvaltu
mahanjem nekoj dalekoj pustoši uz neznanu zvedu....
tom dalekom prostranstvu želja,gde žnji i kosi zlatno ruho.

Like! 1