Tihaoluja blog

Tihaoluja
44, Apatin, Srbija

Ako te nekad stisne dodir tuđe ruke-
S hladnim zagrljajem u izgubljenim sjenama,
U nedužnim očima skriveno među porocima,
Preumornim srcem pokraj belih zastava-
Što nude predaju i srce brže zakuca,
Zavladaj svojom veštinom primi milost.

Ako te nekad budu pitali gde idu tvoji spori koraci,
Praćeni svojom senkom u tišini noćnoj šetnji,
Ulicama zatrpanim prazninom izgubljenih pogleda.
Svetlosti što se krišom pojavljuje i nestaje-
U tišini pogleda,zatrpani svitanjem, osenčeni večnosti.


31.08.2019

U gradu izlazećeg sunca-
Postoje žarke boje, kraljevi svog vremena,
Tamo gde cveće naširoko cveta u raznim bojama i oblicima,
Na Mirisnim poljima što se vetrom širi i ljubav donosi.

Cvrkut različitih ptica u gradu srećnih ljudi zaliveno dobrotom.
Uskih  prolaznih ulica,nevinih i blagih osmeha razlivenih u nežnosti,
Dobrotom koja usrećuje, magijom koja stvara neviđena čuda u duši običnog čoveka.

Postoje i mali ljudi koji se  skrivaju kao srodni tragači,skriveni pred svojom senkom,
Mali tragači zaljubljeni u stvarnost u slapovima žurnih reka,bistrih zvezda,
U Valovima današnjih zora, prelepih noći,  gospodari svog vremena.


20.08.2019

Izumiru jesenji kišni dani,
slutnja utiša jato ptica,
s povratkom zvonjave zimskog dana.
U ljušturi starih staza, pod nebom
što drhti ljudska duša u osami i kletvi.

Besni obala,odzvanja s krikom talasa,
na krilima glasova među jezom zadrhti,
zvedanom stazom s tihom povorkom plače,
budi se uspomena u praznim gnezdama
što počiva na kamenu s imenom neznanim.

Ćutnja hropće u suzama osvešteno bolom-
u noćnim gospodarima što odlaze daleko,
ljubav tone netaknuto, umire zaboravljeno-
u osami i raskršću,pogledu i slepilu dana.


13.08.2019

Tiho spava u svilenim noćima,
tragajući za nečim neviđenim.
Putujući negde daleko na veselom izvoru,
tone kao gorko vino iz tamnog podruma,
budi se u tajnama pepela u maglovitom vihoru,

Čekanje osta samo tužno čekanje,
prosuto tepihom nestvarnih zvezda.
Zaustavljeno vreme u tragovima istine,
u moru plavetnila prosuto slutnjom-
sve dublje tone u lepoti zagrljaja,
hodi ka nestvarnom životu u prostim bojama.


04.08.2019

Ti koji imaš dušu plačljivog dečaka,
ljubav koja se okreće tamnim stranama,
gorak ukus svoje mladosti nad plamenim zvezdama,
uveren i veran samo sebi bez zadrške nad drugima.

Ti kao stranac svoje samoće s bolesnom dušom,
umire poslednji šapat,poslednji krik vetra,
nepristojan i gorak zadah nesavršenog bića.
Ljubav što se nadmiče kao korov,kao trulo lišće-
što opada i gazi svoje poroke u zaustavljenom vremenu.


04.07.2019

Kako su teške ove doline
što se slevaju drumovima,
na vrhovima planina.
Pogledima do čistog neba-
samo pustoš bez milosti.

Kako su teški dani što polako izumiru,
nestaju u pijanim isrošenim koracima.
Milost u žudnji ljubav potražuje,
u skraćenim nedokočuvim danima samoće.

Kako je težak taj trenutak
među dolinom suza,među tuđim beskrajom,
u sitnim satima, belim senkama bez mislosti-
otuđeno i sakriveno u prugama sitnog zadovoljstva.


Kad odlaziš u daljini se čuje
odjek jedne male neispunjene želje,
dug put u crvenim rascvetanim stazama
natopljeno kišnim kapima iz tuđih očiju.
 
Iznad neba nečiji te pogled prati,
izgubljen u svojoj samoći potpuno same
na istoj cesti gde se tragovi ne vide.

Srušeni mostovi jedne mladosti,
u satima izgubljene ljubavi.
Misli kao jedra podignuto plove
među dalekim snovima što u pepelu izniče,
gorka istina tiho prolazi tako prazno,tako mračno.    



Budi se jutarnjo sunce što je zaspalo na šumskom puteljku-
 svojom toplotom opčarava prelepo svitanje posle prespavane noći,
koje se širi ,daleko, do nečijih sklopljenih očiju u nepoznatom pogledu.

Isprekidana svetlost među razgranatim granama, šuštanju trulog lišća-
niz padine prošlosti, uronulo u poslušne sluge dalekom traganju,
u poljima traženja nevidljive slike svog rođenog lika,svoje grešne senke.

Tumara po tuđim dušama! odnoseći njihov nemir, razapeta ostavljena da pati
raskrvaljena bludnim osećanjima ,dubokim zovom svog raskalašnog nemira,
u svom slabašnom telu anonimnih reči.


25.05.2019

Od zemlje do neba,
od zvezde do slobode
život nepregledno teče
sasvim polako u malim bistrim kapima.

Ima jedna tajna vragolasto sama,
puna želja i  samo svoja,
kada voli  mnogo je bliža sebi,
 mnogo dalja od drugih samo svoja i voljena.

Ona sada spava u dalekoj sveri
gde zvezde nežnosti skrivaju,
uvenula u aprliskim tajnama
obučena u svadbarskom odelu,
ona sada spava i sanja daleko sanja svoju sreću.


16.05.2019

Možda negde daleko
postoje bele lađe,
što putuju tako daleko
gde ruše nečujne zidove
i traži svoju sreću
prepreke na svom putu.

Postoji još nešto tako mnogo daleko daleko
ljubav koja spava i oseća svoja stvaranja
uz život što se dalje rađa ne suviše kasno,
ne suviše rano, ne suviše toliko daleko,
ne suviše daleko tamo gde se rađa nova ljubav,
i spaja nova sreća toliko blizu a daleko.


← prethodna 1 2 3 4 5 ... 22 sledeća
Blog
Blogovi se ažuriraju svaka 5 minuta