Tihaoluja blog

Tihaoluja
45, Apatin, Srbija

Svako na svoju stranu kreće,
U daleku zemlju srećnih prilika,
A život, kao jedna bolna bajka-
Skriva izgubljene ljubavi i strasti.

U željama niče povorka izgubljenih duša,
Blagih zaljubljenih bića iz njihove prošlosti,
A tajna ostaje skrivena laž koja traži svoje voljeno biće,
Izgubljeno srce, u prostorima svoje tajne i tamne noći.


25.05.2020

Ponos i gnev luta tamnom stranom meseca,
Ponižena kao robinja rasuta plahom ljubavlju,
Uz smešak večernjih svetiljki nevidljive senke-
Što noćima istrebljuje, poslednje kapi čekajući svetlost.

U mirisu dalekog svitanja u širokoj besmrtnosti,
Na pustim tragovima vrhovima prstiju besni gnev-
Zaboravljena i slepa u tihoj mudrosti nadaleko sama.
Praznina okiva užarene lance prozira u sjenkama šapata,
U srcu slomljena poslednja nada nad dragim licima.


Osvajati vreme sa prelepim osmehom,koje se kreće neizostavljivo.
Kretati se podignute glave kroz pune ulice predivnih ljudi,
Pogledima ispratiti svakog, dobronamernog čoveka s velikim srcem-
Makar i bio beskućnik bez ičega na ovom svetu bez svog praga.

Tražiti iskrenost u pogledima natopljeno dobrotom u sred mase,
Iščekivati ozarena lica s najlepšim osmehom,najlepšim pogledom-
Iščekivanju ljubavi s pravom zadatu bez straha i bolesti-
U ovom neumornom čekanju u velikim željama u tom času ljudskosti
nevin poput rose.


Čovek je gledao u smrt uvijeno u crno,
Ali nikad nije zaplakao,
Niti zadnjeg koraka napravio,
Nego smireno čekao poslednju svetlost
Što se niz obraze slevalo i nestajalo.

Nikad nije molio boga dozivao,
Straha osećao, pregažen bio-
Nego čvrsto stajao pogledom otvorenim,
Srcem mirnim očišćenim od zla,
Dušom čistom pred svojim spomenikom-
ispod mesečeve senke.


17.03.2020

Blage slutnje nestrpljivog vremena
Daleko željna tihog predanja,
U večitom zlatu pokorno slušna.

Izgubljena čednost u ponoćnoj cvežini,
Osmeh nedodirljiv u nemirnom srcu iskonske ljubavi.
Blaga  nedostižna sreća u osami sanjuje hladnija i od leda.

Samoća, grize svoju svetlost izolovana od mraka,
Neispunjena mislima, teška, potajno tajna i sama.
Srce izgorelo od neizgovorenih reči što umiru potajno u snu.



15.01.2020

Srce sanja glasne korake-
što se pružaju niz svetlosti zore,
u mračnim pohodima žudnih snova.

Samoća beži u prilivu slabosti,
u nesanici skriva svoje tajne,
zatrpane mudrošću u izgubljenom vremenu.

Oči tople u plahu suznih sjena,
u bolu tužnih imena,ožalošćena
nepoznatih spomenara u blagosti snova.


26.12.2019

Kišne noći oplakuju zatvorenih očiju
Vreme u kojem nema povratka.
U noćima dalekog nemira u zemlji zaborava.
Neznani junaci sa bistrim pogledima čistog nemira
Među olujnim jecajima pod nevidljivim uglovima čežnje.

Strpljivost srca u nemirnim otkucajima zadatim bolom,
U bedrima slika dalekih krikova koji opstaju u samoći
Kao proljetno sunce u tuđim mislima na rubu propasti.
Oluja ponizno stoji među mirom sebe, sačekuje svoju smrtnost
Među žednim bezizlaznim mrkim šumama dalekim kajanjem,
Budno stoji i prati svoju slabost kao prosijak kasnom buđenju.


04.12.2019



Svetlucavo usamljeno ogledalo detinjaste duše
Luta naokolo u sjaju nedokučive tišine.
U daljini prolazi čisti nasmijani u predvečerje,
Bistri kao nečujan život okovečan dobrotom-
Imenom urezano u stjenu,ispisano čistom savešću.

Plovi u zagrljaju dubokim mislima s mirisom suza,
Lepa,izgubljena u časnom imenu nevine strasti,
U plamenom žalu neljubljene i nepovratnom otkucaju.
Ljubav kao čestica u zrnu peska izgubljena sećanjima,
u moru snova, žednom večnosti bez imalo svetlosti u slepim očima.


08.11.2019

Neka ostanu ludi dani
Što sviraju melodiju jutra,
Pesmom dozivaju svitanje
Na četri strane sveta.

Srce za ljubavi traga,
Lepotom ispunjava zadovoljstvo,
Zvezdanim stazama traži sreću,
Svu noć traga za budnim snom.

A te oči lutajući spomenari
U večnosti pustoj skriveni od žala,
Slutnjom šapnu vezanim lancima,
A vreme beskrajno luta uz radost i neudoljiv šarm.


Ne odlaze noći daleko od svoje beline,
Od svoje svetlosti,od svoje budućnosti.
Ne odlaze toliko daleko iz tame
Ugasle želje dalekog putovanja.

Ne odlaze da vide svoje senke ponikle iz sunca,
Užarene lave, što u potocima teku kao crna pustoš,
Pijane i ostavljene same da čeznu zatvorenih očiju.
Ne odlaze svojom dušom, nespokojom i godinama što dolaze,
I odlaze umirući klečući pred smrću bez ljubavi,bez svog korena.


← prethodna 1 2 3 4 5 ... 23 sledeća
Blog
Blogovi se ažuriraju svaka 5 minuta