Tihaoluja blog

Staza u nekoj prokletiji gde vidik ne postoji,
ti krvavi požari ostaviše pustoš crn dim,
i tama šta obavi nečiju želju što crno sunce prekri.
A ta sećanja, pomodriše prekrivena pepelom
noć osta pobožna pod nevidljivom planinom.
staza što krije svoju nemoć pod teretom plača.

Cveće što pomodri rukom milovano pod nepoznatim strancom,
svaka kap s nebom donosi što se spušta niz dolinu,
skroman odjek! niz reku proteče snagom blagosti.
Nestrpljive lađe što s oblacima zaploviše ispovest molitve,
i te tuđe oči, što zapratiše, izgubiše svoje moći kao prazna zora.

Ta plačna ognjišta što se gorom zasijaše,
krvavim ranama putuje kao zvezde i ptice.
Snovi pod udarom slepila snažna nežnost posta ranjiva,
pitomo ućutkuje,…