Tihaoluja blog

Mi smo zapravo jedna duša,
zato se i skrivamo.
Ne delimo pažnju s drugima,
jer to smo mi"jedno srce
koje kuca samo za nas.
Jedno sve, jedna ljubav,
tajna koja ostaje večno u nama.

Karavani što prolaze,put posut cvećem.
Dani što otkucavaju naš sastanak,
u mislima što sakrivaju naša imena.
Što delimo dobro i zlo,suze i osmeh
našu pesmu romantične trenutke, najdraža,
sve je to samo naše,naša tajna,naše sve.
Povratak našeg uzbuđenja u danima što dolaze.

Snovi što nam govore,promovišu budućnost,
zato te tako i gledam,i ti mene osećajno brižljivo
kao dio našeg uzbuđenja,naših uhvatljivih dodira,
pogleda, što nešto govore,samo ih mi razumemo.
Drugi će gledati sa čuđenjem drugačije,sa mržnjom
pokušavaće biti iznad nas,iznad pokošenog neba,
a mi ćemo se…

Ja ne mogu da živim večno
i tu moju večnost da podarim drugoj
Moj život je kao lutajuća prašina
što se diže sa vetrom i gubi tragove
tragove mojih snova beskraja i čistine.

Želim život pun iznenađenja čiste ljubavi
prepreka na putu dodira čistih nedumica i kajanja
Tek kad osetim toplotu srca i siguran put
u blistavoj svetlošću u pesku i vremenu.

Lice koje znam kao svoje,pod pritiskom straha
odigraću igru kao senka tuđeg pogleda tamne svetlosti
A srce će goreti u strasti slobodan kao moja osećanja
Kao ples, i moj duh će voleti želim da živim u mojim iluzijama.
Ljubav nije slepa ni mutna,bistra je kao suza belog anđela.

Prećutaću,neću izgovoriti niti jednu reč,
da ne poteknu suze što su tiho izranjale iz tvojih očiju,
koje čeznu prema mom govoru, prema mom napisanom pismu,
i tu ružu što ostavi ispred tvog praga
koja sada čami uvenula bez tvog dodira, i dalje živi.....
i dalje čeka kao zamišljen oproštaj,
bez i jedne izgovorene reči ,samo tišina,

Nigde oproštaja,ćutanje ostaje večna zamagljena prošlost,
zamišljena budućnost, bez tragova u visini neba....
nestajati nečujno, bez straha od ljubavi bez mržnje
pred suton sa osmehom.....
Ostaće večita tajna u vremenu koje nadolazi........
dok ne iščezne strast biće nam stranac
dok se ne približimo toj lepoti svojim mislima…

Taj tihi pjev mesečeve senke
u noći i zore menja svoje boje
zagolica svaku maštu napisane reči
Kroz tamu pluta sećanja uska i prolazna
sa dodirom zvezda toplinu stvara

Ptičiji pjev osluškuju jutra
svetlost nekom bogu dan i razdragan
osećanja kao jato ptica što sjati
na mesečevom putu slave i poniženja hvale
Prođoše dani razdragani u svemiru začu se tišina
mrak obavija svetlost se nasmija putem svojim krenu
na krilima zvezda začu se tišina i bleda sećanja....

Ponekad se zapitamo da li vredi nešto napisati kad te niko ne razume....

Ranjivi prečac do nečijeg srca,
nedostižna boja u čovekovoj duši ,stvara,
čarobni splet u mislima,razgranato osuđeno.
Pogled očima sa maskom mirisom strepnje,
ruho među radostima nepoznatog rujnog dana
osmehnuta lica budnoga jutra u budućoj zori.

Miris nadolazećeg proleća,sa tužnom kišom
što nadolazi izdaleka u susretu žednoj zemlji.
Sunce trnovit put bola zanesenog pogleda sa
nežnosti okrunjena na trenutak kao vrata sna.
Milost što se gubi u dubokom tamnom bezdanu
stvarnost što pronađe svoju iluziju sanjara,
nadolazi sa svojom stazom,umornog osmeha,
svetlost što prohuja kao sjajni biseri u danu što se rađa.

Slatke reči u zatvorenim očima doziva prosute boje,
u susret sa osjenčenom traženju za nežnjosću,
život kao otuđene godine užareni plamen planeta,
na dodir sjene,…

Ta podmukla noć,neubuzdani zvuk asvalta
što se krije iza svake svesti,iza svake utonule
samoće što se nadvila nad vrlinama.
Ta samostalnost, bez pravila igre gorkih reči
dodir neupozdan, prećutno ćuti raspada se.

Ta tišina što osta iza istine,
a svaka reč kao susret u potpunu prazninu.
Taj momenat prećutan,ne pokvaren, bez razmišljanja
kao uspomena što gubi svaku korist, smisao nad sobom,odvojeni.
Taj zagrljaj ostane hladan i prazan,hladan okružen bukom

Te plačne zuze što ćera na borbu u abis straha,
što kovitla svojom snagom,bez suvišnih pitanja,odgovora.
Susretom dva različita sveta što ganja svoju promenu
Zanimljiv kraj podložan nečijoj krivnji osveti,
u mislima vojevanju zamornoj i tihoj pohlepi tišine,bolu,patnji.
Zamišljeno - ostvareno prezirno ,nepopravljivo izmiče,čini kraj.

Šezdeset devet dana
opraštao sam greške
molio da se ne dogodi
ono što nisam želeo.
Istina je tamo negde,
sakrivena i spava
čeka taj trenutak
da uzme slobodu i san.....
Kao, u odlomku nekog filma
biraš uvek da se ponovo rodiš
da bol nestane i oprostiš.


Baš kao ti,
želim biti izgubljen
ponekad ne budem jak.
Ali tamo negde se skriva
neka priča kome sam potreban.
Ponekad duboko uzdahnem,
da osetim kako letim
i tražim pravdu za sebe.
Nestajem, i pokušavam da zaboravim
samo pokušavam,negde moram biti
da budem neko negde,nekim čudom

Kada dođe usamljenost
biću samo ja, samo jedan ja
toliko blizu moga karaktera.
Voleću sve,taknuti ali zašto
samo ja znam, u međuvremenu.
Nikad se promenuti neću
moju specijalnost gledaćeš
ako neko poželi
uvek ću biti…

Zbog osmeha i predivnog cveta u zoni sna skrita,
grešno govori na širkoj pustoši obavijen mrakom,
njegov svet je padao polako niz hodnike sjajnim ogledalom
s kapljicama pred zoru u očima suznim i nežnim glasom.
U toplom poljupcu vreme polako prolazi,pogled tamni,
a tišina se brani vekove beskonačnosti uz mrtvu povorku,
zaborav bližnji što kopni i jenjava s tajnom u svom snu.

Večnost, što se skriva u hladnoj prošlosti nemirom stidnim,
blago skriven u kolevci vremena prema sudnjem danu, mir okreće.
Klimavi šapat daljinom kruži obasipa svoje daleko hodi,
prozivkom u ljubavnom plesu,crvenom istinom što brani korake zbraja,
u dugom kajanju ,dostojanstvo svoju bitku gubi ,moli zakasnele dane
u slikama…

Nisi više kraj mene,ljubavi
u duši je samo samoća
iako te više ne mogu videti
zašto sam te morao zavoleti
kad samo još više tonem.

Bila si razlog mog postojanja
obožavati te bila mi je opsesija
u tvojim poljupcima sam našao
toplinu koja mi je pružila ljubav i strast


Ovo je priča o jednoj ljubavi
kakve više nigde nema
zbog koje sam shvatio
sve dobro i loše

Koja je dala svetlost mom životu
da bi je zatim ugasila
kako mi je mračan život
bez tvoje ljubavi ne mogu živeti

Živeću, samo pod
jednim uslovom
da odustaneš
i pričaš o meni
biću kažnjen
iz nepravde i boga
od loših ljudi

Ako se dokaže
i krivica nestane
ostaću sam
i među ljudima
skrivati svoje
pravo lice
masku nositi
i ne skidati
a tebe
i dalje voleti

Zbog tebe ću
zazidati svoje srce
u kamene blokove
tvoje ime urezati
a njemu ću oprostiti
sebe poniziti
iz očaja i sudbine
kažnjavaš i napustaš
dodaješ, so na ranu i gaziš
---------------------------------------

Ključ srca moga

Neću da tragam
za istinom
što me proganja
neću ali moram
da živim s tim

Svaki trag
ka tebe me vodi
i sumnjam
da ima nešto
u šta moram
da verujem

Budim se sa tragom
a on nestaje
i molim ali sumnjam
da je bio tu
Ključ želja
ispuniše moj san

-------------------------------------
Ne zaboravi

Možeš da me zaboraviš
ali priseti se ponekad
znaš da nije bilo uzalud
voleti nekoga-
nekoga…