unans67 blog

Danas je za mene veliki svetac.

Ovaj blog možda ima malo neobičan naslov, pa da ga objasnim...

Postoji jedna anegdota iz našeg naroda: jedna porodica je otišla u polje da bere kukuruz. Svaki član porodice dobio je po jedan red kukuruza koji je trebalo da obere. Neki su, naravno, vredniji, pa zdušno beru i oberu sve brzo, a neki su malo lenji, kao što je junak ove anegdote. Njemu se baš i nije bralo, pa je stalno nešto odlazio duboko u kukuruze, navodno, da vrši veliku nuždu. Nije mu se uopšte to radilo, već mu se naprosto nisu brali kukuruzi. Naposletku njegovom ocu prekipe, pa…

Danas je veliki svetac.

Trebalo je preživeti jučerašnji dan u Novom Sadu.

Još sam na dijeti. Borba sa sobom se nastavlja...

Poslednji put sam opisala dan kada sam jela izuzetno malo i mnogo se kretala i vozila bicikl. To je bilo dobro, ali nije način. Sutradan sam bila gladna kao vuk. To se organizam borio protiv niskog unosa kalorija, terajući me da ga vratim "na pravi put" onoga što njemu odgovara: jedenju i stvaranju zaliha.

Bilo je mnogo faktora koji su mu u tome pomagali. Prvo, bila sam na poslu (prethodni dan je bila nedelja). Tamo često jedem iz dosade, ili da bih napravila pauzu. Do kraja radnog vremena pojela sam…

Može li se nešto zanimljivo desiti na koncertu?

Zavisi.

Od mnogo čega.

Od toga koga idete da sluašte. Na prvom mestu. Ako je to čovek koji zna da peva i ima harizmu, takva da će ljudi (pogotovo žene) kao bez duše trčati na koncert iako je duboki decembar, iako je strašno hladno i snežno, onda može da se desi.

Može da bude šašavo. Toliko šašavo da se bojim da pričam o tome. Zato ću to ispričati samo vama, kao svoju veliku tajnu.

Želite je?

Prvo su to bile bezazlene stvari, tipa razmene recepata. Ispostavilo se da je on vrlo zanimljiv čovek koji, između ostalog, voli i zna da kuva. I koji živi totalno nekonvencionalnim životom. Mnogo radi, spava malo, nikad se ne zna gde će spavati, šta će jesti i s kim će provesti dan. Imao je mnogo prijatelja, mnoštvo onih koje je upoznao preko posla koji im je bio strast, i još veći broj onih s kojima se dopisivao preko Interneta.

Ne znam kad sam postavila pitanje žena. Ili dece.

Na to je odgovorio da sebe smatra dobrim programerom, ali da mu…

Srećo sekina,

Uki ti je juče dobio devetku iz onkologije. Razbio, bre. Kao tetka u svoje vreme. Svi smo se razduševili.

Zovem ga svaki dan, a njemu smeta. Majku mu njegovu, kako ne može da shvati da sam ja tvoj broj 4 na brzom biranju zamenila njegovim, dok mi se srce cepalo. Broj iz imenika ne mogu da obrišem. Brisala ga, ne brisala, ionako sam ga uvek znala i znaću ga doveka. Znaš mene i moje slonovsko pamćenje.

Zaslužio je da mu opleteš takvu jednu vaspitnu da to nije normalno. Ali, srećo moja, kako da mu opleteš kad nisi tu?

TETKA ŠARMERKA

Prvi čin:

Scena br. 1:

Mala (plače): Seko, plašim se.

Velika (širi svoje krupne oči, zabacuje vatrenocrvene kovrdže i sa dobroćudnim ironičnim osmehom kaže): Ma nemoj? Ti se plašiš? Otkud to? Ti se nikad ničeg nisi plašila.

Mala: Kako to misliš? Pa ja se celog života nečega plašim. Zato sam i „skrenula“.

Seka: Dobro jutro, Kolombo! Dobro, da čujem, čega se sad plašiš?

Mala: Plašim se da nisam dobila rak.

Velika. Kako to misliš, dobila si rak? Pa ti si Rak.

Mala (razrogači oči): Pa jesam.

Velika (otpija kafu i uvlači dim tanke damske cigarete):…

Neki dani prođu tako što budemo u frci, gužvi, jurimo, žurimo, mnogo radimo, sve nas nervira, jedva stignemo da obavimo ono što smo isplanirali. S druge strane, neki se vuku kao kišne gliste, prolaze sporo, bez događaja, ne donoseći u nas utiske. Samo nas prazne. Sati i minuti otkucavaju, a mi se na neki način zabavimo ili bar uradimo nešto korisno, ako imamo volje. I ti dani nekako ispune svoju svrhu i prođu.