Još sam na dijeti. Borba sa sobom se nastavlja...

Poslednji put sam opisala dan kada sam jela izuzetno malo i mnogo se kretala i vozila bicikl. To je bilo dobro, ali nije način. Sutradan sam bila gladna kao vuk. To se organizam borio protiv niskog unosa kalorija, terajući me da ga vratim "na pravi put" onoga što njemu odgovara: jedenju i stvaranju zaliha.

Bilo je mnogo faktora koji su mu u tome pomagali. Prvo, bila sam na poslu (prethodni dan je bila nedelja). Tamo često jedem iz dosade, ili da bih napravila pauzu. Do kraja radnog vremena pojela sam sigurno sedam-osam jabuka, ali sam sve vreme bila svesna da neću još mnogo izdržati. Kad sam došla kući, namazala sam sebi veliko parče hleba sa paštetom i sav napor prethodnog dana istopio se. Tako je bilo i sutradan. Čak sam bila i u restoranu, ali ipak se nisam prejela kako tamo imam običaj da uradim. Pojela sam samo supu i varivo. Bilo je zaista ukusno, i najmanje je od svih zala koja vrebaju u restoranu. Prošla sam pored kolača a da ih nisam uzela. Još jedna mala pobeda nad sobom.

To mi je bio poslednji radni dan pred godišnji odmor. Rezultat svega je da sam ostala na onih 64 kg, koliko sam imala otkad sam uspela da "skinem" dva kilograma relativno lako, uglavnom idući na igralište kombinacijom trčanja i brzog hodanja. Ipak, čak i tih 64 kg daje rezultat. "Uvukla" sam se u prve od niza farmerica kojima nisam mogla ni da primirišim sa 66 kg. Prvi uspeh... I stomak je polako počeo da se pomalja iz one gomile sala. Ima još mnogo da se radi, dalek je put do 99000 kcal, planina je to visoka, ali ipak, bar sam joj u podnožju, nisam više na nultoj nadmorskoj visini. A to je podsticaj...

Prava dijeta počela je, u suštini, od srede. Izdržala sam tri dana da jedem samo voće. Nije da sam odlučila da držim dijetu na voću. Nikad to nisam odlučila, niti je to idealan način za skidanje suvišnih kilograma. Prosto je stvar u tome da volim voće i to mi je najjednostavniji način da počnem dijetu. Kad odem kod sestre na baštu leti, samo šetam od drveta do drveta i najedem se. Ovde uberem jabuku, tamo breskvu, ovde grozd, šljivu... Dok dođe vreme za ručak, ja sam sita.

Nije to bilo ni malo unetih kalorija, da se razumemo. Pojela bih u toku dana dve-tri banane, četiri-pet krušaka ili jabuka, grozd-dva grožđa... Jela sam i kupovala sve sezonsko voće. Sva sreća, pa je sezona voća, ima svačega. U jednom trenutku sam imala u kući sedam vrsta voća: jabuke, kruške, grožđe, banane, nektarine, šljive i lubenicu. Ipak, tešilo me je što je to samo voće, koje se lako vari. Kalorije nisam merila, ali verujem da dnevno nisam unosila više od 1200-1300 kcal.

Trudila sam se da se što više krećem. Kad sam u četvrtak dovela sina, prekidajući mu tako dvomesečno uživanje u Bečeju, kod babe i dede, gde mu je apsolutno sve bilo dozvoljeno i gde je potpuno "pustio mozak na otavu", napravili smo ogromnu šetnju. Prepešačili smo skoro ceo grad, prešavši sigurno 7-8 km. Budući da sam veliki fan svog grada, želela sam da mu pokažem novu stazu koju su gradski oci napravili na dunavskom keju. Ja sama sam to videla prethodnog dana, vozeći se biciklom. Provela sam lepo popodne čitajući knjigu (Kurt Vonegat. Odavno nisam čitala ništa njegovo, ali znam da mi se nekad davno mnogo svidela njegova "Kolevka za macu". Zato sam sada uzela "Mehanički pijanino". Početak obećava...) uz pecaroše i ponekog usamljenog "sunčača". Napravili su stazu koja ide ispod drumsko-železničkog mosta, pa pored starih, isluženih brodova, pravi luk i završava se kod nekog objekta od žutih cigala kom nisam uspela da odredim namenu. Kad sve bude gotovo, biće tu pešačka, biciklistička i tartan staza za trčanje. Napravili su i teren za boćanje, izašavši tako u susret našim starijim sugrađanima koji žive na Beogradskom keju, većinom penzionisanim vojnim licima. Mislili su na sve i na tome im čestitam.

Pokazala sam to sve sinu. Oboje smo uživali. Napravili smo nekoliko interesantnih fotografija na mobilnom telefonu: jednom smo ovekovečili zalazak sunca, drugom brod potpuno prekriven rđom. Sav ima onu karakterističnu bordo boju zemlje crvenice. Neko sa više veštine i boljim fotoaparatom napravio bi od toga odličnu umetničku fotografiju.

Dok smo se šetali, ugledali smo i jedan rumunski brod koji krstari po Dunavu. Sa blagom zavišću gledali smo prelepu palubu sa udobnim srebrnosivim ležaljkama, na kojoj ti ljudi uživaju na popodnevnom suncu, kao u romanima Agate Kristi. Sin je primetio da su neki ljudi na najnižem nivou prozora. To je posada, zaključili smo.

A onda je brod krenuo. Dok je polako ubrzavao, zagrevajući dotad uspavane motore, gledala sam ljude koji su stajali na obodu broda i odjednom dobila poriv da im mašem. Za trenutak sam ga suzbila, pomislivši da je to smešno i detinjasto. A onda sam ugledala njega. Stajao je sa grupom ljudi, visok i plavokos. Nisam mu videla lice, a ni on meni. Ipak, kad me je ugledao, počeo je da maše. Uzvratila sam mu mahanje i nasmešila se. Mahnuo mu je i moj sin, pa su i oni ljudi počeli da mašu. Mahali smo jedno drugom još dugo, sve dok smo bili jedno drugom u vidnom polju. I eto: nikad ga dosad nisam videla i sigurno više nikad i neću, ali za tih nekoliko minuta uspostavili smo neki fluid, vezu koja nam je oboma značila. Možda mu je mnogo žena u mnogim gradovima tako mahalo, ko zna. Verovatno jeste. Ne smeta mi to. Bio je to lep trenutak, fragment životne radosti.

Na kraju četvrtog dana sam poklekla.

Bilo mi je jako teško. Bila sam iscrpljena. Tad je trebalo izdržati, ali, eto, nisam. Pojela sam supu i konzervu tunjevine bez hleba. Nije strašno, smatram i sad. Nisam pojela pola vekne hleba sa kajmakom, pa da upropastim napor od tri dana. Ovako sam samo malo skrenula s puta. Malo. Ljudski je...

Danas sam nastavila sa voćem ponovo ceo dan. Ovaj se dan polako završava, nisam u krizi. Znam da ću njega uspešno privesti kraju. Sutra ću kupiti još voća, šetati, i masne stanice u mojoj krvi svakim će se danom smanjivati. I dok ovo pišem, vizualizujem kako svakim ovim pokretom i svakim tipkajem po tastaturi, trošim makar po jednu kcal. Jedna po jedna, dve po dve, tri po tri, dan po dan... Za 300 dana, a možda i pre, potrošiću tih 99000 kcal. Samo da nastavim u ovom duhu. Navijam za sebe!

Like! 4