unans67 blog
NA LEPOM PLAVOM DUNAVU
Bilo je žarko leto. Majka i sin šetali su se novosadskim kejom, koji se tog leta sređivao tako da bude jedan od najlepših kejova na ovoj prelepoj evropskoj reci. Šetali su se tih dana svakodnevno, jer je dečak bio na letnjem raspustu, gledajući kako vredni radnici postavljaju klupe, prave tartan stazu za trčanje, stazu za bicikliste, klupe za šetače koji žele malo da se odmore i uživaju u prelepom pogledu na Petrovaradinsku tvrđavu, besplatnu teretanu, terene za košarku, odbojku, fudbal, tenis, mini-golf... sve što čoveku treba da bi se osećao zdravo i srećno.
…
"Čovek nije čovek,
Stajao je za šankom svog omiljenog kluba. Šank je bio šljašteće siv, obasjan svetlima stroboskopa. Na bini nekoliko napirlitanih i skoro potpuno obnaženih žena raznih životnih dobi, djuskale su u ritmu muzike koja je delovala kao jedna stonoga koja uvek udara isti dosadni ritam sa svoFvih svojih pedeset pari nogu. dugačka pesma. Nije podnosio takvu muziku. Voleo je stare pesme, nešto životno, sa melodijom, sa rečima koje nešto govore onom koji sluša. Ništa novo u državi Danskoj, što bi rekao Šekspir. Bio je to kraj još jedne radne nedelje, iste kao i toliko sedmica pre nje. Na…
Danas sam ponovo zaplivala u svom dragom Dunavu.
ZA VEČNU PESMU OVOG GRADA
U meni kliče lepota.
U meni pevaju slobode.
U meni peva dete, trešnja, mnogo krupnih očiju.
U meni peva ovaj grad.
Peva o sanjanju, istini, o rastvorenim očima.
Toplina krvi nečije majke, nečijeg sina natapa svaku poru ovom gradu, i vrelina i heroizam te krvi, sva njihova ljudska nadanja i sva ona verovanja u nešto nevino, čisto i oporo možda, ali njihovo nevino i blisko, njihovo iskričavo i crveno tera nas da pevamo!...
Sve tiho i svetlo.
Svetao grad, svetle misli, svetao purpur slobode,
Što živi i radi, i gradi,
I voli…
Naidje dan koji želiš da izbrišeš iz sećanja.
Do pre dva dana sam bila zdrava.
Pre dva dana je moj rođak od trideset dve godine izvršio samoubistvo.
Otišao u polje biciklom, i ubio se iz pištolja koji je poneo.
Čim pomislim na njega, setim se jedne njegove izjave kad je bio mali. Moj je tata godinama bio direktor, i cela je porodica u njemu videla idola. Tako i on. Pitali su ga: "Šta ćeš biti kad porasteš, Peđa?" A on je, sav pun sebe, odgovorio: "Direktor!"
Pa, stvari se baš nisu razvile na tu stranu u njegovom životu.
Sad taj direktor, lep i visok, ali stidljiv momak, koji možda nikada u životu nije bio…
Gledam se