Stajao je za šankom svog omiljenog kluba. Šank je bio šljašteće siv, obasjan svetlima stroboskopa. Na bini nekoliko napirlitanih i skoro potpuno obnaženih žena raznih životnih dobi, djuskale su u ritmu muzike koja je delovala kao jedna stonoga koja uvek udara isti dosadni ritam sa svoFvih svojih pedeset pari nogu. dugačka pesma. Nije podnosio takvu muziku. Voleo je stare pesme, nešto životno, sa melodijom, sa rečima koje nešto govore onom koji sluša. Ništa novo u državi Danskoj, što bi rekao Šekspir. Bio je to kraj još jedne radne nedelje, iste kao i toliko sedmica pre nje. Na poslu ista lica: jedna blazirana, umorna iliuplašena, druga mrzovoljna, nezadovoljna, apatična. Ista poslovna rutina, sve bi mogao da uradi zatvorenih očiju, toliko puta je to uradio za sve godine koliko je bio u stalnom radnom odnosu. Naravno, tu su bile i neizbežne šefove masne šale, kojima je taj ćelavi zlotvor očekivao da se svi iznova i iznova grohotom smeju, iako su ih čuli bezbroj puta.

Bilo je kasno leto, sredina avgusta. Leto je bilo atipično, hladno i kišno tokom celog jula. Kiše su padale dugo, sve bi se belelo od kiše kad bi zasula grad. Padavine su bile toliko obilne da odvodi grada često nisu uspevali da prime tolike količine mutne vode, koja je prljala ulice i činila da sve izgleda kao u nekom lošem filmu. Saobraćajni kolapsi bili su vrlo česti. Ljudi su nekad bili primorani da ostavljaju svoja vozila na sred poplavljenih ulica, a pešaci koji bi se našli usred tog kijameta zavrtali su nogavice svojih pantalona i gacali po ulicama koje su ličile na neke neobične gradske potoke. Vlažnost u vazduhu bila je toliko visoka da su oni imali osećaj kad da dišu vodu, kao da su nekom uvrnutom evolutivnom promenom uz pluća dobili i škrge.

Početkom avgusta vreme se prolepšalo i došli su pravi letnji dani. Bilo je vruće i sparno, ali ljudima je to prijalo posle jula koji je više ličio na oktobar. I taj petak bio je topao, ali prijatniji od prethodnih dana, jer je duvao prijatan, rashlađujući vetar.

Nezainteresovano je prelazio pogledom preko manje-više poznatih lica u klubu.

Čemu se nadao? Ni sam nije znao. Ipak, dolazio je tu po navici, pio svoje piće i utapao svoju tugu, gorčinu, „krao Bogu dane“ žaleći što nije bio te sreće da dosad nađe ženu koju će voleti i poštovati, neku koja bi svemu dala smisao, zbog koje bi leteo i radio dva-tri posla ako bi toliko trebalo da se prehrani porodica koju bi sa njom imao. Kad bi video srećne porodice na ulici, decu kako se smeškaju, plaču, vuku roditelje za rukav, zainteresovano posmatraju svet oko sebe, stalno nešto zapitkujući, preseklo bi ga nešto u stomaku. „Zašto ja ovako sam kao panj?“, pitao je drveće u parku kojim bi se šetao. „Zašto ja?“, pitao je sunce koje bi mu svojim čudesnim narandzastocrvenim pipcima igrajući oko svih njegovih udova ples Salominih velova. Ta naša zvezda, koju smo ni krivi ni dužni dobili na dar,od Tvorca Svemira održavalo u formi još vitko i žilavo telo, vetar koji bi poigravao sa njegovom kosom, mesec koji bi u njegovoj duši pravio rupu, jer nije imao s kim da podeli romantiku tih noći. Nije bilo odgovora. Drveće bi šuštalo, stojeći postojano i nemo na braniku svakog parka, ulice ili trga .Ono je svoj ćutlijvi način puštalo veverice da mu se penju na grane, šeretski gadjalo decu zrelim lešnicima, tako ga uleći kako se voli priroda i šta znači biti srećan samo time što si uradio nešto dobro, ne očekujući apsolutno nikakvu zahvalsnost zbog toga. Sunce mu je blještalo u lice, što mu je „u opisu radnog mesta“, grejalo celu planetu dajući joj život. Mesec, njen verni satelit, bio je prijatelj noći, okidač morske plime. Nije na njima bilo da mu daju odgovor na to pitanje.

„Zašto ja, Bože“, pitao bi se u momentima očaja. Nije bio neki veliki vernik, ali odlazio je redovno u crkvu da upali sveću za svoje mile i drage, bili oni živi ili mrtvi. Postio je na dan svoje krsne slave, i naravno na Veliki Petak, Badnji dan, i ostale krupne crkvene praznike. Ipak, imao je svoje razgovore i polemike sa Bogom. Pitao ga je zašto mu je uzeo jedinu sestru, zdravu i pravu ženu, zašto uzima decu, zašto dozvoljava da se dobri ljudi razboljevaju i umiru, a zlotvori žive dugo i uživaju u blagodetima ovozemaljskog života. Tek Bog ništa nije odgovarao. Vera mu je bila poljuljana. Ipak, znao je, neka viša sila sigurno postoji. Ako nije Bog, onda je sudbina, koja je bila još neuhvatljiviji i zamršeniji pojam. Ljudi bi slezali ramenima i govorili: „Sudbina!“, kad više nisu imali nikakve argumente. Njegov analitički um nije prihvatao takvo objašnjenje. Ipak, nekad bi mu se desilo nešto što bi mu reklo da ga ta sila, kako god je nazvali, ipak čuva da se ne razboli, da ne doživi nekakvu tešku nesreću koja bi ga, ne daj Bože, ubogaljila.

Tako zadubljenog u svoje misli, prenula ga je ONA.

Ušla je u klub tiho i nenametljivo.

Bila je to žena u srednjim godinama, crne kose sa blagim, videlo se, prirodnim uvojcima. Kosa joj je bila prošarana sedim vlasima, koje su izgledale neobično zanimljivo. Svetlucale su srebrnastim sjajem, kao neki novogodišnji ukrasi ili snežne pahuljice koje tek što su popadale po njenim uvojcima. Oči su joj bile crne, krupne i pune neke tuge, melanholije. Lice joj je bilo filigranski belo, kao lice lepotica sa srednjevekovnih slika. Nosila je običnu sivu pamučnu majicu, zanimljivu šarenu suknju sa velikim papagajem vezenim negde na visini kolena. Šminka joj je bila diskretna. Nije nosila ništa od nakita, a na nogama je, umesto obaveznih cipela sa ogromnom tankom štikom, nosila bele patike sa platformom. Imala je višak kilograma, to je lako video svojim izvežbanim okom.

Začudio. „Šta neko ovakav traži ovde?“, zapitao se.

Odgovor je došao začas.

Muzika se, kao po nekoj komandi „deus ex machina“, promenila i zasvirala je dobro poznata melodija.

Žena se momentalno nasmešila, oči su joj zasjale, i izašla je na podijum. Počela je da igra, i pred njim se odigravala čudesna transformacija. Pevala je, djuskala, zavodljivo njihala kukovima, okretala se, nikad ponavljajući isti pokret. Videlo se po njoj da uživa. On je zapanjeno gledao u nju.

Tek je tad shvatio koliko je lepa, i koliko toga magičnog ima u njoj. Pratio ju je pogledom netremice, i u njemu je počeo da se odigrava čudan proces. Zainteresovala ga je ta obična, a u stvari potpuno jedinstvena žena. Sad je po njenom licu koje je sjalo od radosti, video da u njemu ima nešto detinje, neiskvareno. Što je duže igrala, godine kao da su nekom čarolijom spadale sa nje, i pred njim je igrala lepa i atraktivna mlada devojka.

Poželeo je da joj priđe. Odavno nije imao takvu želju.

Šta da joj kaže? Nije pušila, to je nekako intuitivno znao. Sad je znao i da takvu ženu nije jednostavno upitati nešto tipa: „Da li se mi odnekud znamo?“ U njenim očima video je da je pametna. Znala je sve reči pesama, pevala je sa žestinom tinejdžerke. Znala je i reči na engleskom, čak, na njegov užas, kad su pustili jednu pesmu na francuskom, video je da bez greške peva i na tom jeziku. „Zna najmanje dva strana jezika. Ko zna šta još sve zna!“

U njemu su se mešala osećanja. Dopadala mu se, ali se i plašio. Šta ako joj priđe, pa napravi budalu do sebe?

Ona je i dalje uživala u muzici, kao da je sama u celom klubu. Nije gledala ni u koga.

Dok ju je gledao, nešto ga u njenom gracioznom držanju podseti na Crnog Labuda iz čuvenog baleta Petra Iljiča Čajkovskog.

On se češkao po glavi i u glavi mu je kretala uzbuna. Palile su sve signalne lampice. Lice je počinjalo da mu gori, a panika mu je sve više obuzimala velokupno biće.„Ovo je nešto posebno“, govorio mu je neki unutrašnji glas. I šta sad? Kako da joj privuče pažnju? U tom momentu zažalio je što ne zna da igra. Tad bi joj se jednostavno pridružio na podijumu i sve bi teklo spontano. Ovako, on je kruto stajao pored šanka, i u tom trenutku nije više bilo važno ništa osim te vile na podijumu. Opčinila je sve u klubu, ne samo njega. Svi su je gledali, video je poglede koji su pljušali po njoj kao letnji pljuskovi te godine.

I onda odjednom, muzika se promenila. Opet su počeli da puštaju one iste stare melodije sa glupim tehno ritmom. Došlo mu je da iskali bes na sirotog di-džeja gađajaući ga u glavu limenkom piva. Postao je posesivan, ljubomoran, i samom se sebi čudio. „Ovako nešto mi se nikad nije desilo! Osećam se kao da mi je vrana popila mozak!

Crnokosa diva je zastala u pola pokreta, uzdahnula, uvukla ramena i prestala da igra. Zatresla je iz kose par bisernih vlasi, za svaki slučaj, ako se neko nekada seti da je potraži... Nestala je iz kluba tiho, kao da se stidi celog sveta. Krenula je napolje, odjednom koračajući teško i s mukom.

Kao da se pred njegovim očima dva puta pretvorila u dve vrste žena: trpeljive majke, umorne od života i rintanja, i devojke pune života i energije, spremne da promene svet. Sve, naravno, danas tuđe žene...

Dok je prolazila pored njega, njegove oči su se susrele sa njenim.

Bile su to čarobne oči.

Oči pune sjaja. Dobrote, nežnosti, blagosti. Setne oči koje te pomiluju pogledom. One koje ti prodiru duboko u dušu. Anđeoske oči čornije.

Nasmešila mu se.

Osmeh je trajao trenutak.

U tom trenutku trebalo je da uzvrati osmeh. Da uradi nešto. Da je uhvati za ruku, zaustavi.

Nije uradio ništa.

Ona je dotakla svoj uvojak, duboko uzdahnula i skrenula pogled sa njega.

Izašla je iz kluba. Da se nikad ne vrati.

Kao da su zvezde zgasle u tom trenutku.

ON je pogledom pratio svaki delić poda koji je doticala pri hodu. Znao je da mora da zapamti kuda je koračala, kao da će ga, nekim čudom, te podne pločice odvesti do nje.

Kao kad su Ivica i Marica prosipali mrvice hleba da ih otac nađe. Ili njegov omiljeni lik, ekscentrični Poaro, kome sigurno ne bi promaklo ništa što se tiče onih bisera kao nehajno i slučajno rasutih po podu.

To su bajke, prenuo je samog sebe iz sanjarenja. To se dešava samo u „limunadama“, ljubavnim romanima koji se čitaju dok se pržiš na suncu i odmaraš mozak i nije ni bitno gde si stao kod čitanja. I znaš unapred da će kraj biti srećan.

Život nije bajka, kao da začu neki unutrašni glas.

On je sila. Čudo. Svetinja.

Pazi se njegove čarobne ruke. I dobro pazi šta želiš.

Jer, kad jednom dođeš na red, nećeš moći sebi da dođeš od koktela sreće, tuge, neopisivog bola, čuđenja, uskovitlane mešavine najrazličitijih osećanja. Događaji će se nizati vrtoglavom brzinom, tako da nećeš stići da ih zapamtiš. Izgubićeš pojam o vremenu, sve će ti se to spojiti u jedan dugačak dan. Osetićeš delić onoga što misliš da mnogi ljudi imaju. I pozavidećeš im.

A tihi glas njegovog ubrzanog bila govorio bi mu: „Slušaj mena Ja ne grešim!“

Dok je korakom balerine izlazila iz njegovog života zauvek, kroz glavu mu je prošla jedna jedina misao: „ Koja sam ja budala!“

Like! 7