ZA VEČNU PESMU OVOG GRADA

U meni kliče lepota.

U meni pevaju slobode.

U meni peva dete, trešnja, mnogo krupnih očiju.

U meni peva ovaj grad.

Peva o sanjanju, istini, o rastvorenim očima.

Toplina krvi nečije majke, nečijeg sina natapa svaku poru ovom gradu, i vrelina i heroizam te krvi, sva njihova ljudska nadanja i sva ona verovanja u nešto nevino, čisto i oporo možda, ali njihovo nevino i blisko, njihovo iskričavo i crveno tera nas da pevamo!...

Sve tiho i svetlo.

Svetao grad, svetle misli, svetao purpur slobode,

Što živi i radi, i gradi,

I voli s nama ova svetla jutra što se sećaju cveća, osmeha, borbi...

Govorim tebi, ravnico masna i čvrsta i široka,

Govorim tebi, reko što čuvaš hiljade svetlosti u sebi,

Reko patnji, herojska reko što rađaš i voliš gradove kao što je moj,

Reko što hrliš u susret nama i tmini svitanja nekog tuđeg,

Reko-majko, poljubi nas sve!!!

Dve drveta stopila ruke.

Dva deteta prirode.

Dva čeda revolucije. Hiljade dece revolucije!!!

Dve ptice stopile kose.

Mole golubove da rode za njih po jedan mir,

Da mogu sreću da nose po svetu!

Mole da im se da po parče slobode,

Po parče neba iskričavog, crvenog i bliskog,

Traže po jedno srećno dete,

Jer deca ne dele ljubav!

Ćutim i molim slobodu da me dodirne,

da nas sve nevinošću svojom takne, pogleda,

da joj oči u nama ostanu za večna vremena!

Da ostanu u čovečanstvu!

I zato u meni kliču lepote, ljubavi, revolucije,

Zato u meni kliču gradovi i ljudi,

Zato u meni cvetaju deca!

Slobodu sam osetila!

Like! 8