Ovaj blog možda ima malo neobičan naslov, pa da ga objasnim...
Postoji jedna anegdota iz našeg naroda: jedna porodica je otišla u polje da bere kukuruz. Svaki član porodice dobio je po jedan red kukuruza koji je trebalo da obere. Neki su, naravno, vredniji, pa zdušno beru i oberu sve brzo, a neki su malo lenji, kao što je junak ove anegdote. Njemu se baš i nije bralo, pa je stalno nešto odlazio duboko u kukuruze, navodno, da vrši veliku nuždu. Nije mu se uopšte to radilo, već mu se naprosto nisu brali kukuruzi. Naposletku njegovom ocu prekipe, pa mu dobaci: "Sine, serao se ti, ne serao, ostade ti redina!". Naravoučenije: svoj red kukuruza u životu moraš obrati, pre ili kasnije. Ti biraš hoćeš li biti vredan i obrati ga na vreme, ili ćeš se vrpoljiti, gluvariti, premeštati s noge na nogu, zevati, a redina će te sačekati kad-tad...
Često ovo kažem svom desetogodišnjem sinu. Nije se baš ubio od rada i truda...
Tako i ja.
"Seram" se pomalo oko te dijete, malo zastanem, pokleknem, pa nastavim. Ali redina stoji, cilj od 55 kg je tu, vizija mene kako ću, ako Bog da, izgledati kad se sve završi mi je sveža u glavi i sećanju... Neki kukuruz ipak oberem. Jedna po jedna stotina kcal, stići ćemo i do tih 99000. Ne odustajem od svog broja dok igra traje, što kaže Balašević.
Prošlo je dva meseca otkad sam počela sa dijetom. Oslabila sam ukupno šest kilograma. Nije loše, ne može se reći da jeste. Imam oko 60 kg, plus-minus pola kile. Uspela sam da se "odlepim" od onih 61 kg, na kojima sam se držala punih mesec dana. Sad sam uhvatila neki ritam: dva dana jedem voće, pa treći prekršim, posle toga ponovo dva dana voće, pa opet prekršim... Samo, to kad prekršim bude prilično loše, tada baš jedem dosta. Kad bih to smanjila, bila bih uspešnija. I tako, za petnaestak dana uspem da skinem oko kilogram. Dovoljno je. To su dva kilograma mesečno. Ostalo je još pet da "skinem". To bi, ovim tempom, trebalo da znači da ću već oko Nove godine imati 55 kg. U to ne verujem, jer ide zima. Tu su stepenice, to je činjenica, koje su "nadohvat noge" u svim vremenskim uslovima, ali nisam se odavno penjala. Juče sam se popela pet puta prvi put posle sigurno mesec dana. Teško mi je i da jedem voće i da se penjem. Kad se penjem, budem posle toga gladna. Samo, trebalo je da se penjem onih dana kad sam jela. Efekat bi sigurno bio bolji.
U svakom slučaju, dobro je. Uspela sam nekako da zakopčam i one "501" farmerice koje su mi reper za dobar izgled, ali nije to još ni izbliza "to". Te farmerice treba da mogu normalno da nosim, a ne da ih jedva zakopčavam, da se salce preliva sa svih strana iznad njih i da u suštini u njima ne mogu da se savijem. Kad sam pre dve godine držala dijetu, skinula sam šest kilograma za četiri i po meseca. I to je bilo dobro, a ove godine sam, eto, oslabila šest za dva meseca. Najveći je problem što sam dozvolila sebi da sve te kilograme vratim, prvo te jeseni tri, pa sledeće jeseni još tri. I dođoh na onih groznih, baksuznih 66. Nadam se samo da ovog puta neću ponoviti tu grešku. Želim da oslabim više, da skinem stvarno sav višak, i sa stomaka i kukova i butina (sad se teže skida sa stomaka i kukova nego sa butina. Nekad nisam uopšte imala stomak, a butine su mi bile debele i teško sam sa njih skidala salo, a sada sve što se skida, skida se prvo sa njih, a kukovi i stomačić ostaju. Njih ću morati da skidam vežbama, to mi je jasno. Ali to ću tek na kraju, kad se primaknem magičnoj cifri od 55. Sve to, pretpostavljam, ima veze sa hormonima. Nema šta drugo da bude), a onda, moram da u glavu stavim čip da dijetu moram da držim stalno. Nema opuštanja. To je jedini način da se kilogrami ne vrate.
A onda će valjda i neki dilber da se nađe... Mada znam da ljubav nema veze sa kilogramima. Ali, kad sad vlada suša po tom pitanju već dugo, da uradim bar nešto korisno za sebe...
Što rekao onaj dečačić u vicu o neuspelom abortusu:
"Drž' se, Pero, još si živ!"
p