Tihaoluja blog

Eh,dok ti srce stanuje u drugoj ljubavi
svaki tračak sna postaje stvarnost
neizvesnost lutanje nešto što te napušta
Voleo sam i vidio to, oči su kao tamnice
nesretnog početka priželjkivanje kraja
nedovoljno ranjen i srce što pomera granice.
Čežnja kao samoća pogled što iščezava čuva mirnoću
zaborava, koji postaju rešetke neprolazne nevidjive.....

Srce što pamti odlazi u zaborav na momenat ućuti,
zakuca tihim životnim zvonom ljubavnim gresima.
Utihnuće i beskrajna tišina molitve za oproštaj
što je tiho nosi kao igra noćnog leptira.
U slobodnoj igri izvire jednostavnost,
iz dubine duše rađa se svetlost otvor slobode
toliko požude toliko izgovora u kratkom vremenu,
kao putovanje dva srca što podjednako kucaju u izazovu.......

To je samo eho što oštri misli,
govor tela jedne želje, jedne sreće
koja, prohuja, kao neko kad nestaje
u mislima jednog oblika,
sve u crnom podvezeno zlatom.

Oganj kao saputnici traganja,
a srce zamišljeno lupa i jenjava,
u mržnji se sapliće, ljubi verovanja.
Preko oštrih dalekih nedoumica odleti,
ćuti, i dva života bilo bih malo.
I kad nebo zaluta u svoje svere,
čistinu duha prozirne nedaće svoje boljke.

A ta čistina, što odjekuje, bledo se kreće
preko lica pogleda i nekog mesta u očima.
Nemo spava, zanosno nečujno u ljubavi strada
kao nit od suvog žita žutom bojom isprepleteni.
Ta bludnja što ljubav skriva i duša prosneva,
to čekanje, kao mutne kiše što…

Nekad se čovek zapita gde nestadoše one naše onako seljački izrečene reči,koda ih vrag odnese u svoje leglo nemorala i stidnih bezobraznih uzrečica.Kad ih izgovoriš sve pršti naginje se da bih ih dobro načuo i prepričao, čuo naravno bez jezične barijere ,da ovi što čitaju nebi pogrešno protumačili svoju decu ne naučili poštenju prema starijima i onima zglavkarima što ne umeju beknut a kamoli nešto pridobit u tom znanju.Hoćeš na more jedna od njih dobro poznata skraćenica kad nemaš crkavice u džepu a hoćeš putovati razbaškariti ućerati strah u svoju lubanju gde mozak počinje da gubi svoju fleksibilnost ,potražnju za…

Oprosti što ćutim,ćutanje mi je život,
pišem nešto večno jer to me opušta,
ako nešto nije kako treba to su moje reči,
i ne mislim na nečije prolazne bitke,
nečije poraze,nečije nešto i ništa bitno.
Ne tražim svoju sjenu slabost i grubost
samo ljubav koja plovi nekim svesnim putem u mislima,
(čudno je to)neke srećne oblike rađanja,
daleko sam, i želim da ostane tako.
Tišina mi govori da ne umirem,
da imam slobodu koju mogu izgovoriti
i preći preko mnogih reči sam,u ćutnji
s kojom mogu otploviti čitav svet,
moju slobodu pretvoriti u osmeh radost
u trenutke koje su slične meni u miru,
zagrliti raširenih ruku,zauvek otići reći zbogom.

Upoznajem, silinu svog srca otkucaje kad zadrhte
gde…

Noću dok detinjstvo spava,
te plačne suze što se smeju
u knjigama, što pišu o tugi i osmehu
toj mašti što se zakovitla u čekanju,
nepostojeći umor ,u srcu, što boli jenjava voli
sve je u čekanju ljubav neistinitih priča

Sazoriće životi, kad budu rođeni
u sazvežđu u imenima na nebu ispisano sakriveno.
Skrojiće kapu svoje čednosti nevinosti,
koja pokriva svoju prazninu u bojama mašte.
Mladost koja je toliko brza, prekrivena, u slatkim lažima
slatkim maštanjem među šumovima traženju...

Toliko bliskih nedokučivih dodira u igri,
glasno pripoveda ukroćeno tuđom snagom,
i ta noć, u prolaznim senkama što zasija svetlost....
prokletim i jednostavnim izlivom besa što se sapliće,
beži u mudrosti u saznanju....biće dana(ali nas…

Imamo momente koje ćemo pamtiti
ljubav kao našu svetinju zauvek
možda se ponekad zapitamo
u momentima zaćutimo da čujemo naše reči
ti pripadaš meni ja pripadam tebi zauvek
čistu ljubav stvaramo i pamtimo vreme

imamo snage ono pripada samo nama
nema razloga da nestajemo i nećemo se deliti
vreme uzalud ide neće nas zaustaviti u ljubavi
Toliko snage crpim iz sebe ali nemam strah
da bih zadržao ovaj ritam srca kad sam pored tebe
opusti se i toliko tiho koračaj do mene
da ne osetim tu slabost u mojoj umornoj duši
tu jačinu tvojih koraka na mojim njedrima

Pusti neka se strast rasplamsa
kao dva užerena tela svaka bora svaka ispisana stranica-
u…

Ja mogu da nestanem potajno da prebolim svoju krivnju,
večno da budem zarobljen kažnjen,
smrtno ranjen, pred očima što nema dara u ljubavi .
Toliko skrivenih slova u rečima prelepih, tužnih,
kao odgovor nekom ko je toliko pohlepan, loš, zao.
svu mržnju skriva u srcu podan , okaljan,
mržnjom se brani, a u duši skriva večnu tajnu
kao najbolju i deo sebe.
To skriveno mesto što poseže za dobrotom
to zlo, što se skriva u tajnama zaborava
kao zrno rađanja što niče iz semena.

Život je kao mala ulica koja se kreće jednom stazom,
kao zabranjeni koraci umornog tela što crpi,voli,
pamti lepotu ovog prolaznog vremena,njegovog kraja.
Sećanja, koja polako izumiru u pridošlici…

Dani i godine,zasijaše zlatnim slovima
konačno pronađoše svoje reči,veruju u čuda.
Toliko blisko, niti koraka bliže pri sebi..
veruju da je život dar prolaznost sekund uzdaha,
ljubav,koja posmatra i pronalazi svog anđela.

U snovima, u dalekoj liniji na nebu skrita
mnoštvo neobjašnjenih, i zauvek nestali tajni
potajno skrivaše uzvrele strasti u tihoj mirnoći,
u nadolazećoj tišini, u sjenki iščezlog vremena.


U konačnici emocija, dok se srce poigrava
ne veruje u čuda, i dešavanja iza paravana...
toliko opraštanja promena u istoriji ludosti
veliki poraza i rečima zbogom na kraju kaže...
ne zna kad, i nekad poželi da ostane svoj niti korak dalje,
ponekad želi da kaže zbogom za svetli u mraku izgubi se...

Ta svetlost što se prosipa,
noćima, daje snagu duboki san.
Sva čežnja što okoliša umire,
taj prodoran glas stisak ruke
zaveja naše misli tešku sudbinu.
Ta gorka prošlost u vremenu što trune,
taj zalogaj gladni što snagu crpi.

Ljubav kao večna svetlost u jednoj duši,
srce, što prodorno kuca u lepoti plesa,
osećaji britki! kao oštri slapovi.
Ta magija što pruža dar u ljubavi,
život, što korača a telo željno strasti
uglovima tišine,stisak nevidljive snage
što se nebom prostire u bašti nemilosti.

Taj žig stvarnosti, postojanja, ljubavi,
starost dana što ubija krepost,energiju uzdisaja,
sunce što vrišti i topi milost svog postjanja,
Uvenuli cvet, kao zbor mrtvih boja,simbola voleti
umire, i ponovo se rađa kao večna ljubav,kao…

Osmehom brani svoje srce koje kuca za nekog što dopire izdaleka,
svojim glasom doziva tvoje ime pogledom brani tvoju svetlost.
Zatvori oči, zamišljaj nešto lepo ne skreći sa staze-
ako ikad sretneš svoju ljubav,svog dragog.
Udahni duboko nasmej se jedan je život,
budi kiša nebesko plave boje,budi cvet,
neka život teče nikad se ne ugasi.

Ako ti vetar pokaže tvoj put budi tu,
budi neko, nikad ne odustaj snovi su lepi,
niti kad sretneš svoju bol što se širi tvojim telom,
kao kamen težak,budi sve snažnija ne gubi nadu.
Zaši svoje rane u ljubavi pronađi svoju priču,