Tihaoluja blog

Vreme koje se budi usnulo siroto,
zamagljeno, nedorečeno, rođeno samo
na ivici kijameta ,jecaj, kao poslednji osmeh.
Poverenje smotano u blagu tajnu,čudnovatu čežnju,
dah što polako nestaje,krhko kao trag zaglušenog spasa
u svojoj žeđi bezimena duša što traži svoj mir.

Korača odajama bešumno,samotno, u zagrljaju što nestaje,
a vreme kruži lutanjem,grešna misao okoveči ćutanjem iz bestidnih grudi.
Sa čela prljava znoj kaplje u čudu slepe naravi,
a dan kao veče zacrveni čekanje budno što zbira vreme, okoti se na
prolazu nemih sirotih smrti zbog mudrosti čekanja i straha.
iz sile zakovitla obraz srama uz svetlost jarkog nesretnog stiha
ljubavi, kao zamišljeni lik zalazi pod svojom strepnjom bez glume
a…

Lutaš a uvek stojiš na istoj liniji koja je stvorena samo za tebe,večna sa tačkom na kraju reda ,ili se vrtiš u krugu prema satu njegovim kazaljkama koje se pomeraju napred za sekundu odlaze u tvoju budućnost bez tvog dopuštenja ,a zaboravljene minute gube tvoju tamnu stranu prošlosti kao otuđena svetlost senke koja polako stari. Pogledom svojim otvaraš vrata sna ugašenog traga korak prema zaludnog traženja odgovora.Java ima ukus uvenulog rđavog ukusa ugašenom s žeđu u pogledima beskonačnosti u raskoraku s tamom otvorenim žarom kao mora u kapima jutarnje rose,a oči ti jedino sjaje sa imenima davnim na dodir ruke,na…

Toliko misli izumire
kao tihi šapat što se lomi
moć govora nestaje u boli.
Toliko mržnje strasti u srcu
života bescenja tankih uskih prolaza
Koliko besmislenih odbrana
života gladnih očiju što srce prijanja
što pluta tajnama tišini svojim verovanjem

Toliko sitosti u njegovim mislima
što se beznačajno bori opstaje
upija svaki poraz na svom početku na svom kraju
Nevino se klanja dočarava ispoveda se kleči i moli
želi da pobegne od svojih granica
i svojim bešumnim poricanjem spasi dušu odlazećem vremenu.

Toplim pogledom uzvrelih noći
šaputanje nemih nemirnih usana
U tajnosti izgovara mudre hirovite reči
šapatom što daljinom hara i priziva
I ta svetlost što na prugama vetra odoleva
istinom pobedom na krilima postojanja
Svojom svetlošću osluškuje plavim prostranstvom
putuje, doziva…

U jednoj dalekoj zemlji,gde su ljudi svoju snagu merili sa snagom surovom istinom da voda donosi zlo i da samo nevina ruka može osloboditi.Vidno su grešili, ali narod je bio pod uticajem zlih sila crnih vračeva.Svanulo je, u daljini se pojavio nepoznat konjanik,sav u belom lice mu je bilo pokriveno samo su se oči videle,ćutao je dok je prolazio kroz masu zaprepašćenih i vidno uplašenih seljana.Polako je sišao sa konja i samo upitao,gde se nalazi reka života,izvor mudrosti i isceljenja.Svi su ćutali...on je ponovio svoje reči.U toj masi ispred njega izašao je mali dečak,i rukom mu pokazao gde da ide,u…

Ko sam ja?,možda neka nepredvidiva priroda izvor ćutnje
objekt, ili nečija potreba, požuda, tajna, dar uživanja(užitka)
Čist, i svestan svoje slobode lično i personalno,
Istina koja govori, nečiji izvor iznad mojih misli,
smisao koja hara utemeljena pozitivnom energijom,slobodom govora
svojom moći, svojim telom ,balans moje slobode tišine što izvire iz mene.

Nisam anđeo,bog,ne mogu da blagoslovim,nisam završetak kraja,
duša, koja je toliko čista prirodna pridodana s pažnjom što trpi i voli.
U vremenu što korača,moći što oseća dete pobede svoja žrtva moje postojanje.
Oblici što sačinjavaju krugovi,zemlje ,neba i sunca,razumevanja i čist duh.
Vi to ne razumete nikada i nećete razumeti,jer vaša duša je slaba,duhom nedodirljiva,
ne umete svoje greške da…

Nije meni besediti, kroz sokake korake gubiti
kad u rano jutro noć prolamam mesec kudim.
Dok sivi dani prolaze zavjek u dobru i zlu,
oči prestanu voleti, beskrajno tmurno ih tišti
kao večno zvono što zazvoni na pustom zgarištu,
proleti kao retka ptica iz neke priče putem sjajnim.

Vodilja dobrog što čoveku život dade,
kroz pesmu što se oro zaori,priča stidno
srce kao stena lomljiva imenara zavjeta.
Ti stidni obrazi što se zacrveniše pod bledim licem,
pred očima zasja svetlost niti blizu straha starog očajanja,
a u srcu osta tama, pod imelom i belim velom
dade njemu pred oltarom što tuge nema veće i večnog da.

Lanci bolni kao…

Kao srećna zvezda što luta nebom mala i tiha
stvara srce s oblacima i nebom se poigrava.
Toliko svetlosti kao jedna zacrtana tanka linija
u treptaju ljubavi,ljubavnih uglova i zanosa.
Toliko prolaznosti što luta i traži svoju iskru,
kad suze poteknu,gase unutrašnju vatru pri zori,
svaki glas sa tvojim imenom,tvojim hodnim koracima.

Toliko neuništivih zagrljaja kao san svake reke
što potekne, i traži svoje utočište među brzacima,
kad zaleluja,a tihim vetrom pokazuje svoj pravac,
neuništivo spaja dva srca ranjiva,dve mile i slabašne duše,
u zanosu vredna čekanja,u zanosu svog strpljenja.
Taj tihi neumorni govor što te ne dotiče i ne oseća,
sličnog govora, šaptanja, a nečujan kao najveća tišina
kao najmanji korak sačinjen i…

Mogu da govorim,kao večnost da ostarim
zauvek da ućutim ne izgovorim tvoje ime
Bešumno da tragam izvan svojih mogućnosti
vremenom što odlazi kao izgubljeni putnik
vetrom da podižem snove u izgubljenom svetu

Mogu da budem samoća leptir na cvetu
tužni plavi pogled vesela usamljena duša
Da izgledam i osećam kao bezbroj kapi suza
bol da pretvorim u tajnu mog uma
da svaki moj pokret bude označen,meta nečijeg srca

Da nekom poklonim nešto za čime čezne
magla izgubljenim i ranjivim dušama
senka kao pratilac u vedrim noćima
Svitac u travi i podarim svetlost ljubavi
rekama i jezerima pokažem mesečev…

Leptirova mašna početak ili kraj nečega,
dug put rastojanja neverstva kritičnih tačaka.
Sreća ima isti oblik kao piramida ili krug zrelosti,
uokviren samostalanim dešavanjima u tom zadatom trenutku
zadatim nesvesnim retkim , a i tako sve je prolazno,možda nedorečeno.

Kada voliš, u tom trenutku poletiš kao nezreli dečak
pokošenih krila,sapiraš svoje misli u tuđini"svog porekla,
toliko neprocenjenih vaganja,toliko straha duboko nosiš u sebi
A ne možeš da dadeš sve iz srca oslobodiš je ,ljubav moraš osetiti.

Nije to nešto što se lako zaboravlja,nego posle je teško
kad osetiš da se bliži kraj,a početak polako se gubi izumire,
polako se navikavaj vreme samo teče i zaboravlja ono što si bio
razum postaje…