biksi.po blog
Рећи или порећи – питање је сад
Не знам како, нити због чега, једноставно често дефинишемо као чудо и чудно је да свим догађајима којима не успевамо да одгонетнемо разлоге дешавања, некако по аутоматизму, дефинишемо само као чудо, и зашто неко нешто може а ми не, зашто је неко срећан и успева да буде, а сами увек остајемо кратких рукава, док је за разлог и начин разумевања, потребно првенствено схватити и поћи од себе самих.
До самих себе често и не дођемо, једноставно се уљушкамо у неки општи одговор. И када се боље размисли, не изненади…
Коло наоколо
Љубав кратка а бол вечна.
Све је песма и све је бол.
Живот је трошан, а душа би да блиста.
Замара дужина чекања са речима и мислима.
Однос без неког одређеног имена.
Душа се ваљда и одвећ раздавала,
a крв јури, шиба и даље по дамарима.
Сам са собом и својим сећањима.
Док ветар њише гране борова.
Као земља воду, пијем време које пролази,
лелујавог живота са много питања,
и мало одговора који их прате.
Несташне на ветру влати траве,
грче се, савијају и ћутећи живот прате.
Сутра су мртви што мртве превазилазе.
Мало нежности…
Наше је само да верујемо
Будаласт у једној љубави,
помало и мораш да будеш,
то и није велики проблем.
Откотрља од љубави монотонију.
Као уосталом да је и паметно чуваш,
али и сачуваш.
Будаласто се тако и држи под контролом,
док је памет тако једино и у стању,
да контролише своју сопствену нормалу.
Проблем су оне интелигентне форе,
глупости себичних што све знају,
и чашћу и себично-несебичним поштењем,
теже да све докажу,
и све лепо у љубави прокажу.
Осим да уоче сопствену кривицу,
а сопствену глупост да признају.
Да пробам да кажем нешто више,
…
Јер љубав, не пристаје никад да постане само цитат
Један статус-цитат, гласи од прилике овако: ''Заглављени смо у генерацији где је верност само тетоважа, љубав само цитат, а лаж је нова истина.''
А истина без лажи никада не може постати цитат, јер истина никада није коначна, тетоважа је при том само заглављена сопствена смерност, посвећеност датим симболима и знацима, генерација које би изразиле само сопствену вредност, кроз верности хтења и кроз немогућност разврставања детаља.
Да ли треба можда препаковати само сопствену истину, или сопствена животна хтења оправдавати само простим поверењем.
Јер ако нам је суђено,…
Кажу али за сада лажу
Кажу да ствари треба пустити
да иду својим током,
и да су време и судбина
увек били некако савршени пар.
Јер време,
никада није знало за срам,
док судбина није имала иоле стида,
што нас живот све лагано испушта из вида.
Једна брига мање.
Да би ствари само пошле
неким својим новим током.
И зашто би нас уопште и прогањао срам,
што сеоста у времену сам,
када и истина немаде стида,
што и задње своје уверење изда.
Због идеала!
Са њима и задња будала стиже до краја,
због њих се душа…
Мало о дичном поштењу
Вера код човека незна никад, шта јој недостатак елана и праве мере у будућности спрема. Лек, свакако није покора, већ увек само спонтани искорак, за који само треба имати среће и снаге.
Тако и код неких жена и девојака, као да се баш осети тај жал, што нису рођене као мушко и то што су принуђене често да се користе само лукавством и компромисом, као и да држе и траже увек ту одступницу за себе и за своје поступке. Као да хоће нешто увек да скрију и сакрију, чак и од самих…
ЗАМНОМ ОСТА
Замном оста – година пуста.
Живот ми укра остала ми суза.
Сада живим сам са собом,
и размишљам често,
Кажем себи:
-Еј животе, учинићу нешто.
И данас кад киша по прозору шара.
Ја размишљам често и себи се кунем:
-Никад више такву жену,
ја волети нећу.
Она ми је у животу-одузела срећу.
Залуд снови.
Залуд машта пуста.
Од живота оста – само фраза пуста.
Каткад, кад сећања навру,
ко с јесени кише.
Ја се сетим среће – које немам више