Vreme koje se budi usnulo siroto,
zamagljeno, nedorečeno, rođeno samo
na ivici kijameta ,jecaj, kao poslednji osmeh.
Poverenje smotano u blagu tajnu,čudnovatu čežnju,
dah što polako nestaje,krhko kao trag zaglušenog spasa
u svojoj žeđi bezimena duša što traži svoj mir.

Korača odajama bešumno,samotno, u zagrljaju što nestaje,
a vreme kruži lutanjem,grešna misao okoveči ćutanjem iz bestidnih grudi.
Sa čela prljava znoj kaplje u čudu slepe naravi,
a dan kao veče zacrveni čekanje budno što zbira vreme, okoti se na
prolazu nemih sirotih smrti zbog mudrosti čekanja i straha.
iz sile zakovitla obraz srama uz svetlost jarkog nesretnog stiha
ljubavi, kao zamišljeni lik zalazi pod svojom strepnjom bez glume
a večnost polako prolazi umire uz tihi jecaj svog samotnog života.

Like! 12