Lutaš a uvek stojiš na istoj liniji koja je stvorena samo za tebe,večna sa tačkom na kraju reda ,ili se vrtiš u krugu prema satu njegovim kazaljkama koje se pomeraju napred za sekundu odlaze u tvoju budućnost bez tvog dopuštenja ,a zaboravljene minute gube tvoju tamnu stranu prošlosti kao otuđena svetlost senke koja polako stari. Pogledom svojim otvaraš vrata sna ugašenog traga korak prema zaludnog traženja odgovora.Java ima ukus uvenulog rđavog ukusa ugašenom s žeđu u pogledima beskonačnosti u raskoraku s tamom otvorenim žarom kao mora u kapima jutarnje rose,a oči ti jedino sjaje sa imenima davnim na dodir ruke,na dodir plamena žudnje..... crne ruže.Gde ukrštaju dva sureta kao dva neviđena ne savršena uspavana trenutka,još nerođena što oči ne pogledaše, ne osudiše pri stazom na pola puta i bezbroj osmeha što sklopiše nemirno srce što polako izumire u tuđom prkosu, ono što više nije tvoje tišina zvezdanog neba oslikano na nekom zidu kao vrh hladne stene .
Još nema komentara.
Ostavi komentar, započni diskusiju!