Toliko misli izumire
kao tihi šapat što se lomi
moć govora nestaje u boli.
Toliko mržnje strasti u srcu
života bescenja tankih uskih prolaza
Koliko besmislenih odbrana
života gladnih očiju što srce prijanja
što pluta tajnama tišini svojim verovanjem
Toliko sitosti u njegovim mislima
što se beznačajno bori opstaje
upija svaki poraz na svom početku na svom kraju
Nevino se klanja dočarava ispoveda se kleči i moli
želi da pobegne od svojih granica
i svojim bešumnim poricanjem spasi dušu odlazećem vremenu.
Toplim pogledom uzvrelih noći
šaputanje nemih nemirnih usana
U tajnosti izgovara mudre hirovite reči
šapatom što daljinom hara i priziva
I ta svetlost što na prugama vetra odoleva
istinom pobedom na krilima postojanja
Svojom svetlošću osluškuje plavim prostranstvom
putuje, doziva i krepi poslednji oproštaj.
Još nema komentara.
Ostavi komentar, započni diskusiju!