Nije meni besediti, kroz sokake korake gubiti
kad u rano jutro noć prolamam mesec kudim.
Dok sivi dani prolaze zavjek u dobru i zlu,
oči prestanu voleti, beskrajno tmurno ih tišti
kao večno zvono što zazvoni na pustom zgarištu,
proleti kao retka ptica iz neke priče putem sjajnim.

Vodilja dobrog što čoveku život dade,
kroz pesmu što se oro zaori,priča stidno
srce kao stena lomljiva imenara zavjeta.
Ti stidni obrazi što se zacrveniše pod bledim licem,
pred očima zasja svetlost niti blizu straha starog očajanja,
a u srcu osta tama, pod imelom i belim velom
dade njemu pred oltarom što tuge nema veće i večnog da.

Lanci bolni kao bičevi, iz vatre izvađeni rane ne zaceliše,
iz kojega mržnja progovara,niti istine niti straha,a bola još manje,
sto života za uspomenu stidnu osta,zanjekaše pri sebi.
Stih što se začu, iz nemih usta pripoveda, iz očiju slepih
zajeknu munja iz čistog i nevinog neba uze mirnu dušu val dobrote....

Like! 4