Piše : Jelena Milenković Mladenović

ČETVRTA LEKCIJA O LJUBAVI

Autobus na liniji 95 ima onu neobično opširnu trasu od Borče III do MZ „Kozara“ na Novom Beogradu, a možda i dalje, da normalan čovek za isto to vreme auto-putem stigne od Velike Plane do Aleksinca. Doduše, nije strašno kad se navikneš da čitaš po autobusima, što podrazumeva umeće potpunog isključenja sa planete. Umam ja to, vežbalo se. Toga dana, ne sećam se gde krenuh ali se sećam da sam u 95-icu ušla kod pokojne BIM Slavije i sela na ono solo sedište preko puta kojeg je sedište za dvoje. Na tom sedištu, tik preko puta mene, sedela je žena što miriše na mošus. To me podsetilo na blagougodne osamdesete kada je svaka pripadnica visoke radničke građanske klase mirisala na mošus, kao statusni simbol. Na kratko sam zaboravila koliko sam na mošus gadljiva. Žena je zračila dostojanstvom a to se retko sreće, pogotovo u vozilima GSP-a. Gledala je kroz prozor, brade malo isturene, i finim, damskim pokretima diskretno sklanjala kestenjasti pramen kose sa oka. Bi me sramota da zevam, pa uronih nos u knjigu. Na nekoj od stanica, recimo kod Banije, autobus se poluispraznio, na zaprepast nas, dugoputujućih. Sedište pored dame ostalo je prazno.
-„Gospođo Ljubinka! Jeste li to vi?“ – prvo sam osetila jaku kolonjsku vodu, pa miris vetra sa revera postarijeg, tamnokosog muškarca, a onda se zainteresovala za bariton dostojan jednog Živana Saramandića ali me je opet bilo sramota da gledam. Ne znam što, obično me ničeg nije sramota.
-„ Vladimire...Kakvo lepo iznenađenje! Koliko se dugo nismo videli? Izvolite, sedite pored mene.“
Pozvala ga je s takvom lakoćom i ljupkošću kao da ga zove na čaj u svoj devojački salon, prepun hekleraja i vilerovih goblena, sa mnogo svetlosti i staramajkom u uglu koja sa stolice za ljuljanje pomno prati razgovor dvoje mladih, praveći se da veze. Ovoga puta, ta staramajka bila sam ja. Dobro, smešno je, al ko ga šiša, reših da se posvetim ulozi kad već mogu. Ustvari, ne bih da mi nisu privukli pažnju upadljivi maniri dvoje poznanika. Tako sam otprilike zamišljala građansku elitu prestonice između dva rata. Vladimir je brižljivo seo, Ljubinka se ispravila i popravila kosu.
-„ Zaista mi imponuje što ste me prepoznali. A znate kada smo se sreli poslednji put? Bogami, davno. Bila sam mnogo drugačija. A vi ste se tako malo promenili.“
-„ Laskate mi, draga gospođo. Da, odavno vas nisam video. Ima tome ni manje ni više nego 39 godina.“
-„Toliko?!“
-„ Koje vama nisu učinile ništa nažao, naprotiv. Spazio sam vas još s vrata ali mi je bilo neprijatno da vam se odmah javim. Uopšte nisam očekivao da ćete vi prepoznati mene, priznajem da sam sada malo smeten.“
Pogledah ja kroz trepavice, ne mogah da izdržim. Gospodin Vladimir, pomalo bled, vrlo decentan krio je drhtave ruke ispod kožnih rukavica. Gospođa Ljubinka, zarumenjena, blago nasmešena, zaboravila je bila da skloni kestenjasti uvojak s oka. Gledali su se kao dvoje zaverenika koji nisu imali pojma da biju istu bitku.
Prešli smo Brankov most kad su završili sa uobičajenim pričama o porodičnim i propratnim dešavanjima iz kojih se ustanovilo da je gospođa Ljubinka razvedena a gospodin Vladimir udovac. Već sam izmaštala petogodišnji plan za njih dvoje: smuvaju se, venčaju i žive hepili ever after. Prisluškujući razgovor, shvatila sam da nikad nisu bili ni u kakvoj šemi.
Negde kod buvljaka on udahnu toliko duboko da su mi šiške odskočile sa čela:
-„ A sećate li se, gospođo Ljubinka, tog prijema kod Tatjane, gde smo se poslednji put videli? Ja se tako živo sećam. Nosili ste plavu haljinu i pojas od plavog velura sa nekim sitnim belim tačkicama. Imali ste belu tašnicu i bele sandale. Ruž je bio boje ciklame, ako se ne varam. I konjski rep ste imali, sa nekom ciklama ukrasnom šnalicom....“
Leptejebo, kakvi detalji u sećanju posle 39 godina stvarnog života! Malo me u’vati jeza al nisam smela ni da dišem. Činilo mi se da sad treba da se desi nešto važno; ko sam ja da se pomerim pa da prekinem čaroliju!
-„ A vi ste stajali sa Tatjaninim ocem. Imali ste bež odelo i pili ste konjak...“
-„ Hteo sam da vam priđem i da vas pozovem u pozorište ili u šetnju...Snebivao sam se da vas ne uplašim...“
-„...Volela bih da ste me pozvali...“
-„...a onda vam je prišao jedan lep, krupan momak u braon sakou i vi ste mu se nasmejali. Uhvatili ste ga pod ruku. Jedna gospođa vam je čestitala, tako mi se učinilo jer ste se oboje rukovali s njom...“
Vladimir je već šaputao, morala sam da napregnem sve slušne mišiće da bih zadovoljila radoznalost. Ljubinka ga je gledala izbezumljeno, bez daha, bez reči.
Svo troje smo napeto ćutali i čekali.
-„Ali, Vladimire...Pa to je bio moj brat! Moj rođeni brat, Ljubomir. Mislila sam da znate...“
Steglo mi se grlo kao da sam progutala trinaest knedli. Jebem ti i autobus, i radoznalost, i prisluškivanje! I sedišta jedna naspram drugih da ti jebem! Gotovo, sad ću zaplakati!
On se seća njene haljine i šminke, do detalja, s takvom jasnoćom i oduševljenjem! Njene haljine i šminke od pre 39 godina! Jbt, je l vi to kapirate? I ona njegovog bež odela, šta je pio, s kim je stajao... Onda dođe brat, ni kriv ni dužan, i pokvari možda najlepšu ljubavnu priču.
Živote, koja ti je fora da se tako igraš s ljudima? Univerzume, šta se time tačno dobija? Ko je kriv: Mars u osmoj kući, vanzemaljci, slučajnost?
Sišli su zajedno, negde kod Medicine rada. Videla sam ga kako uzima njenu laganu kesu i kako zajedno odlaze trotoarom, prema soliterima, možda u onu nikad nedoživljenu šetnju. Izvadila sam ogledalce da vidim koliko mi se razmazala prokleta maskara jer nisam uspela da zaustavim 3-4 suze. Za to vreme, otišli su iz mog vidokruga. Ako ima pravde, u pozorište, kao stari glumci u novoj predstavi sa hepi-endom.

C/P

Like! 14