Stajali su na terasi njenog stana, gledajući jedno u drugo i zadirkujući se.

Zatim se desilo nešto čudno: ugledali su kako sa leve strane sija sunce, a sa desne pada kiša.

Zainteresovalo ih je to.

A onda se pojavila ONA.

Zablistala je kao ogroman slavoluk, presijavajući se u svim bojama spektra.

Svakim trenutkom postajala je sve sjajnija.

Oni su gledali u nju kao opčinjeni, držeći se za ruke.

A onda se iznad nje, kao nekim čudom, pojavila još jedna.

Oni su se pogledali i nasmešili jedno drugom.

Donja je bila sjajnija, a gornja malo prekrivena sivkastim oblacima.

Ona je znala da u svom životu nije videla tako nešto.

Gledala je u nju, pa u njega, u nju, pa u njega, i srce joj je raslo.

On joj je prišao, zagrlio ju i spustio svoje usne na njene. Ona je sklopila svoje krupne tamne oči uplašene srne i uzvratila mu poljubac, znajući da mu time predaje celu sebe. Po njegovim usnama, po njegovim očima, po njegovim rukama, znala je da je i on njen. Zauvek.

Njoj je srce zapevalo.

I ta pesma se pridružila pesmi srca svih onih koji se vole.

Pesma srca se širila, sjedinjavajući sve one koji se vole: braću i sestre, majke i decu, muževe i žene, prijatelje, sve dobre ljude ovoga sveta. I sve zaljubljene.

Njoj je srce lupalo, kao da će iskočiti iz grudi. Utisnula se u njega, slušajući lupanje njegovog srca.

I ono je pevalo.

Zatim su sišli dole, uhvatili se za ruke i pošli joj u susret.

Da je uhvate. Da prođu ispod nje. Da uhvate tu sreću.

Ali kada su se uhvatili za ruke i pogledali jedno drugom u oči, znali su da je sreća u njihovim srcima.

Zauvek.

Da je ona bila samo znak.

Znak srca koja se vole.

Like! 10