HOROR TRUDNOĆA

Porodila sam se u maju 2000. u novosadskoj „Betaniji“.

Moja trudnoća je bila nalik horor filmu.

Ne mogu da govorim samo o porođaju, jer mi je cela trudnoća bila teška i komplikovana.

Provela sam ceo deveti mesec na patologiji trudnoće, kod doktora Stojića. Zašto? Plod se nije razvijao dovoljno brzo, tačnije bio je to „zastoj u razvoju ploda“. Umesto 2,5 kg, na kraju osmog meseca težio je samo 2 kg. Saznala sam za to savim slučajno, kad sam, 25. marta, žureći na čas škole za trudnice, pala na stomak. Uplašila sam se za bebu, pa sam zamolila sestru Bojanu, koja drži „školicu“, da me ubaci kod nekog lekara koji je tog popodneva radio ultrazvuk, što je ona i uradila. Ordinirajući lekar mi je rekao da je sa bebom sve u redu, da ne treba da brinem. Kao uzgred, dobacio je: „Vi ste u 34. nedelji, zar ne?“ Trgla sam se. „Ne, doktore, u 36. nedelji sam.“ On je promrmljao nešto u stilu da mi je beba nešto manja, i otpustio me. Meni je sve to bilo sumnjivo, pa sam se javila svojoj doktorki Bosiljki Krstonošić, divnoj ženi i odličnom stručnjaku. Ona je ovo sasvim ozbiljno shvatila i naložila mi da odmah odem kod nje, jer je možda u pitanju zastoj u razvoju ploda. Otišla sam kod nje, ona me je pregledala, pogledala sliku sa ultrazvuka i dala mi uput za „Betaniju“.

Kao za inat, sutradan je bio 27. mart, neki od novokomponovanih praznika ove nove države, koju duboko u sebi ne priznajem, pa se nije radilo. Pokušala sam da nađem „vezu“, jer nisam mogla da izdržim neizvesnost celog jednog dana. I našla sam „vezu“, preko svoje kume, čija drugarica radi u „Betaniji“. Ona mi je „sredila“ pregled kod doktora Stojića za taj dan, jer je on bio dežuran.

Otišla sam dr Stojića. On me je detaljno pregledao na ekspertskom ultrazvuku, i rekao mi: „Da, u pitanju je zaista zastoj u razvoju ploda. Plod se usporeno razvija, mada je sa njim sve u redu. Potrebno je da se plod stalno prati, da se vidi da li će se trudnoća okončati pre termina ili ćete izneti trudnoću do termina. Možete da birate: da li ćete da dolazite na svakodnevne preglede, ili ćete da legnete kod mene na odeljenje.“ Ja sam odlučila da „legnem“ na odeljenje odmah.

Da se razumemo, pomenuti doktorje čovek koji traži pare, kao i mnogi lekari u „Betaniji“. Ako se dogovoriš s njim da ti on dođe na porođaj, u koje god to doba dana ili noći bilo, tarifa je bila 300 tadašnjih DEM. Moj suprug i ja smo tada imali plate oko 150 DEM, a on bi zaradio duplo toliko za nekoliko sati rada, možda i manje. Bilo mi je suludo da nekom dajem tolike pare za nešto što mu je ionako posao, bez obzira što je u pitanju dete. Bila sam spremna da „uzmem“ babicu, jer ona u najvećem broju slučajeva „odradi“ najveći deo posla. Njihova „tarifa“ bila je 50 DEM. Bila sam se i odlučila koju ću babicu da uzmem, neku koja je već sasvim korektno odradila posao mojoj drugarici u oktobru 1999. Dr S, opet, ne uzima pare svima. Težim slučajevima ne uzima ništa, kao npr. dijabetičarkama. Ja sam za njega bila „lakši“ slučaj, i ako sam želela da budem „njegov“ pacijent, morala sam da „calujem“ pare. Nisam to želela da uradim. Kao što će se ispostaviti, to je moglo skupo da me košta. Tako sam postala samo „običan“ pacijent na odeljenju Patologije trudnoće, kome je samo Bog u pomoći ako nešto pođe naopako.

Kako se ispostavilo, stvarno sam bila „lakši“ slučaj. Nije mi bio potreban stalan nadzor lekara. Bilo je dovoljno da se jednom nedeljno uradi ultrazvuk, da se prati napredovanje bebe, i da se svakog jutra i večeri uradi CTG, tj. slušanje bebinih tonova. Prvi ultrazvuk mi je dr Stojić uradio posle nedelju dana, i bio relativno zadovoljan. Beba je napredovala 100 grama za nedelju dana. U devetom mesecu normalno napredovanje bebe je 250 g, što je značilo da zastoj postoji, ali nije bio totalan. I 100 grama je napredak, zar ne? Tako je odlučeno da se beba ostavi u mojoj utrobi još nedelju dana, do sledećeg ultrazvuka. Kad bi se uradio jutarnji CTG, nije bilo potrebe da sedim u sobi i „smaram“ se, pa me je doktor svakog dana puštao kući, s tim da dođem uveče i prespavam na klinici. Tako je i bilo. Stanujem vrlo blizu „Betanije“, pa bih se sama odšetala kući, nije bilo potrebe da bilo ko dolazi po mene.

Što se tiče osoblja Patologije trudnoće, sestre nisu bile tako loše. Bilo ih je divnih, kao što je sestra Milka, sa frizurom kao „gnezdom“, a bilo je i vrlo neprijatnih i grubih. Sva sreća, zapamtila sam samo tu dobru sestru Milku. Hrana je bila očajna, ali ja sam stanovala u komšiluku, pa me to nije toliko pogađalo. Onima koje su bile iz cele Vojvodine nije bilo baš lako. Mesa skoro da uopšte nije ni bilo.

U tome je prošao ceo deveti mesec. Ultrazvuk mi je doktor radio svakih nedelju dana, i svaki put bi napredak bio po 100 g. Bližio se termin, 1. maj, a s njim i četiri neradna dana prvomajskih praznika. Doktor me je u petak, 28. aprila, poslednjeg radnog dana pred praznike, poslao na indukciju. Toliko je mogao da uradi za „običnog“ pacijenta kao što sam bila tvrdoglava ja, koja je odbijala da plati. Poslao je mene i Jovanku, moju „drugaricu“ iz „školice“ za trudnice. Nas dve smo ležale na spoljnim ležajevima u prvoj sali za porođaj, i satima se ništa ni kod mene ni kod nje nije dešavalo. Na unutrašnjem stolu se za četiri sata, koliko smo tamo odležale, promenilo deset žena. Nas dve- ni makac.

Tog dana je dežuran bio dr Vejnović, jedan od najboljih (i najskupljih. On je za carski rez koji nije bio neophodan uzimao 1000 DEM. Plati, pa klati, što kaže naš narod) lekara u „Betaniji“. Kad je video da Jovanka i ja ležimo četiri sata na indukciji bez rezultata, poslao nas je obe na ultrazvuk. Kad nam je uradio ultrazvuk, rekao nam je da idemo kući, jer nismo odreagovale na indukciju. Rekao nam je da tokom praznika dolazimo tri puta dnevno na CTG, i to je bilo to. Rekao mi je da imam „malo manje“ plodove vode, ali da „nije ništa alarmantno“.

Tako sam otišla kući i redovno, svakog dana, dolazila sam tri puta na CTG. 1. maja, na termin, pravili smo prvomajski roštilj u kućici u Begeču (koja više nije naša). Osetila sam bol u krstima i videla malo sukrvice na gaćicama. Pomislila sam: „To je to. Sad će porođaj.“

Otišla sam te večeri u „Betaniju“ i to im ispričala. Oni su rekli da ostanem, da ne idem više kući. Ostala sam, ali bolove nisam dobila. Ni prvog, ni drugog maja, koji je rođendan moje sestre i za koji smo svi „navijali“ kao za dan kad bi bilo baš lepo da se bebac rodi.

Kad me je doktor ugledao 3. maja ujutru, bio je neprijatno iznenađen. „Vi ste još tu?“ „Da, doktore, još sam tu. Nisam odreagovala na indukciju, niti sam dobila bolove.“ „Odmah na ultrazvuk!“ I tako ti se ja stvorih u Sali za ultrazvuk vrlo brzo. Gleda doktor, mršti se. „Vi ste, gospođo, ostali potpuno bez plodove vode!“ Šta? Nisam mogla da verujem. I pored svog lekarskog nadzora, to da mi se desi! Kuda je nestala sva ta plodova voda za samo četiri dana, ne mogu da kažem.

Kaže doktor: „Sutra sam ja dežuran, pa neće biti nikakvih iznenađenja. Sutra Vas šaljem na indukciju.“ „Dobro“, kažem ja, ali mi crv ne da mira. Nemam plodove vode uopšte, a on hoće tek sutra da me šalje na porođaj. Izađem ja iz svoje sobe, vidim on stoji za pultom sa sestrama. Priđem mu, i kažem: „Doktore, da ne bude kasno sutra?“ (To je potpun odgovor na to da li sam posumnjala u stručnost lekara. S pravom. Spasla sam i sebe i dete) On se zagleda u mene, razmisli i kaže: „Javiću Vam se.“ Posle nekog vremena ulazi on u moju sobu i kaže: „Idete danas na indukciju.“ „Dobro“, kažem ja i počnem da se pakujem. Posle nekih deset minuta on ponovo ulazi i kaže: „Nećemo indukciju, idemo na sekciju.“ Ispostavilo se da mi je CTG tog dana bio loš, ali su ga bili zagubili, pa sam ga dva puta radila. I to mnogo govori...

I tako mene navrat-nanos odvedu na carski rez. Nisam stigla ni da se uplašim, koliko je sve išlo brzo. Uradila mi ga je neka dr Sanja, mlada doktorka koja je tog dana bila dežurna. Ispalo je da je ona babica, koja mi na kraju nije bila potrebna, radila tada i prisustvovala mojoj operaciji. Rekla mi je posle da moja materica „bila tanka kao flis-papir“. Zato i nisam mogla adekvatno da ishranim plod. Mališa je upisan u registar ugrožene novorođenčadi, ali pošto je imao tačno 2,5 kg i iznet je do termina, nije bio u inkubatoru, već samo na intenzivnoj nezi.

Kako se ispostavilo, prilikom operacije nađen mi je miom, koji niko nije video od bebe, i on mi je odstranjen. Imala sam, dakle, duplu operaciju. Zbog miomektomije sam imala dren, koji mi je posle pravio mnogo problema.

Kad sam se osvestila posle operacije, prvo što sam osetila bio je, naravno, bol. Oštar, sveprožimajući, koji mi nije dozvoljavao ni da pomerim mišiće stomaka. Samo sam, polusvesna, kukala: „Boli... Boli...“ Ugledala sam uskoro i ženu koja je bila sa mnom u sobi. Bilo nas je samo dve u sobi, za razliku od većine soba, gde je bilo po tri žene. Kasnije sam saznala da u dvokrevetnim sobama budu ili one koje imaju „vezu“, ili teški slučajevi. Pošto „vezu“ nisam imala i porođaj nisam platila, u pitanju je bilo ono drugo...

Na odeljenju sekcije bilo je dve vrste sestara: pedijatrijske sestre, koje su se brinule o bebama, i sestre koje su se brinule o nama porodiljama.

Sestre koje su se brinule o nama bile su grozne. Ponašale su se kao da ih gnjavimo, kao da smo neke razmažene kneginjice-na-zrnu-graška kojima je samo cilj da maltretiraju radni narod. Kad god nam je nešto trebalo, morale smo po deset minuta da vičemo: „Sestro! Sestro!“ dok se neka ne bi smilovala da se pojavi. A nas je bolelo, ležale smo, ne bismo ih zvale da nam stvarno nije bilo teško.

Pedijatrijske sestre su, s druge strane, samo gledale gde će da „uhvate tezgu“ za „kupanje“ bebe kad izađemo iz porodilišta. Meni se stalno naturala neka sestra Valerija, koja je tamo bila zamenica glavne sestre, koja stanuje u mom komšiluku. Nisam imala nameru da plaćam privatne babice, i ispostavilo se da sam, kad sam izašla iz bolnice, uz pomoć svoje sestre, lako „premostila“ taj period dok pupak nije otpao.

Prva dva dana bile smo „u šok sobi“. Stalno su nas kontrolisali, merili nam temperaturu, vadili krv... Nismo ništa smele ni da jedemo ni da pijemo, imale smo kateter i primale infuziju. Mene su tad „spasle“ „Orbit“ žvake. Stalno sam ih žvakala, tako da sam imala osećaj da mi usta nisu potpuno suva. Ipak, već smo prvog dana morale da ustanemo i, uz pomoć sestara koje su brinule o nama, odemo do toaleta i operemo se. Tokom ta prva dva dana bebu na podoj nismo dobile, a polako je, s mukom, počeo da se luči kolostrum. Vraški je bolelo, a skoro nijedna sestra nije htela da nam pomogne i pokaže kako da „razradimo“ grudi da mleko krene. Meni je od svih pedijatrijskih sestara pomogla samo neka mlada Melinda, devojka od dvadesetak godina, koja je pravi anđeo. Ne znam šta bih da nije bilo nje.

Meni je mleko krenulo drugog dana, ali mi dete nisu doneli, navodno, zbog drena koji sam imala. Mleko krenulo, grudi nerazrađene, nema bebe da posisa. I naravno, dobila sam temperaturu. Mleko u grudima mi se stvrdnulo. Da su čekali još, dobila bih mastitis. Molila sam da mi donesu bebu, ali one su se dugo oglušivale na moje molbe, dok se nije tu našla jedna pametna doktorka koja je rekla da mi donesu bebu. Čim su mi je doneli, bilo je lakše. Ona je posisala to što se skupilo i temperatura je spala.

Najsrećniji trenutak u mom životu je onaj kad mi je dete prvi put povuklo mleko iz dojke. Nije onaj kad su mi ga doneli posle porođaja i pokazali, već baš taj, kad su mi ga, onako sićušnog, svog izboranog i tankog od neishranjenosti, kao veknicu, pružili, stavili pored mene i rekli: „Pametno je to dete, videćete. Odmah će shvatiti šta treba da radi.“

Posle toga su mi ga donosili redovno, na tri sata, kao i drugim majkama. Četvrtog dana on više nije bio na intenzivnoj nezi i mi bismo petog dana otišli kući, da ja nisam dobila upalu bubrega.

Kad čovek ima operaciju, organizam oslabi. Posle toga „udara“ na mesto gde si najslabiji. Kod mene su to bili bubrezi. Već sam ranije imala upalu bubrega i česte upale mokraćnih puteva, lečila se godinama. Posle operacije koju sam imala, bubrezi su popustili. Možda je na to uticala i činjenica da nisam odmah otišla da mokrim nakon što su mi izvadili kateter. Niko mi nije rekao da neću dobiti nagon za mokrenjem, već da treba da odem u toalet i napnem se da mokrim. Niko mi to nije rekao, pa ceo taj treći dan nisam mokrila. Mokrila sam tek uveče. Do tadasu se bakterije razmnožavale... A oslabljenom organizmu malo treba da popusti.

Počeli su da me bole četvrtog dana popodne. Osetila sam jak, pulsirajući bol u predelu slabina. Bio je to napad, kakav sam već bila doživela nekoliko godina pre. Dobila sam i temperaturu, skoro 39° C. Odmah sam znala šta je u pitanju, odmah zvala sestre i dežurnu doktorku da im kažem da sam se razbolela. Niko me nije slušao. Kad su sutradan ujutru došli svi lekari, i oni su videli da nešto nije u redu, ali nisu slušali ono što sam ja govorila. Mislili su da nešto nije bilo u redu što se tiče materice i same operacije, pa su me dva puta slali dole na ultrazvuk, i davali mi gomilu slanih infuzija, koje su mi samo još pogoršavale stanje. Posle dva-tri dana, potpuno sam otekla. Bubrezi mi nisu dobro radili, sva ta so i tečnost iz infuzija nataložila mi se u organizmu. Nožni prsti su mi izgledali kao ćevapčići, sva sam bila dežmekasta od nagomilane vode. Izgledala sam kao da se nisam ni porodila.

Tek trećeg-četvrtog dana otkad sam se razbolela na mene je obratio pažnju upravnik tog dela „Betanije“. Pitao me je da li sam nekad bolovala od bubrega. Sva šokirana, rekla sam: „Jesam, doktore. Svima to neprekidno pričam već tri dana. Znam da je i sada to u pitanju.“ On je samo rekao: „Nisi rekla meni.“ Kad je on uzeo stvari u svoje ruke, sve se popravilo. Pozvali su mog nefrologa, prof. Igora Mitića, sada načelnika Nefrologije u Novom Sadu. On je došao, pregledao me, uradio mi ultrazvuk i rekao: „Sve je jasno. Želite li da dojite? Da? U tom slučaju ću vam dati anitbiotik koji ne prelazi u mleko. Otići ćete kući, ješćete potpuno neslanu hranu, piti samo „Prolom vodu“ i držati noge podignute na nešto, kako bi ta voda mogla da se slije u bešiku da biste je izbacili. Biće sve u redu. Za deset dana dođite kod mene na kontrolu.“

Što se bebe tiče, ona je tada već bila sasvim u redu, redovno je sisala. Nisam znala da mleka nemam dovoljno, jer su ih sestre dohranjivale kad bi ih noću odnele.

Napokon smo, posle devet dana, stigli kući. Došla mi je sestra iz Pančeva da mi pomogne, kupala mi bebu i obrađivala pupak kao prava medicinska sestra, kuvala mi najlepša moguća neslana jela, tako ukusna da mi so nije zatrebala. Bila mi je od neprocenjive pomoći. Jela sam mnogo salate i voća, jer mi se organizam „isušio“ jedući danima krompir i meso. Voće mi je jako nedostajalo u bolnici. Uvek sam jela mnogo voća, volim ga i prija mi. Kad sam ugledala da dijabetičarka Danku, sa kojom sam ležala i na Patologiji trudnoće, jede jabuku, pošla mi je voda na usta. Ja se nisam setila da tražim mužu da mi donese voće, jer smo njega smele da jedemo tek petog dana posle operacije, a nisam imala srca njoj da tražim da mi da malo, jer sam znala da joj ta jabuka znači mnogo više nego meni, zbog regulacije šećera u organizmu. Tako da sam, kad sam konačno došla do hrane bogate vitaminima, navalila na nju „kao mutav na telefon“.

Tek sam tada mogla zaista da se prepustim sreći što sam dobila dete...

Like! 5