Ulazim u zgradu natovarena stvarima. Vraćam se iz banje, gde mi nije bilo lepo, iako su postojali svi uslovi da bude. Od deset dana, pet sam preležala bolesna. Okupala sam se u bazenu jedva nekoliko puta. I eto, propade moja poslednja ovogodišnja šansa da se dobro iskupam i isplivam.

Ulazim u lift. Pritiskam dugme svog sprata.

Lift se penje polako. Gledam brojeve spratova kako se menjaju, krećući se ka poslednjem broju, gde ću izaći.

Stižem na svoj sprat. Vadim sve one stvari, vučem ih do stana.

Sama. Sve sama. Uvek sama, otkad sam se rodila.

Na vratima dva prezimena. Moje i prezime čoveka za koga sam bila udata. Čoveka koji me je grubo iskoristio i šutnuo kao krpu kada mu više nisam trebala.

Imam s njim dete, koje nosi to prezime.

Zbog njegovog prezimena ono ostaje tu, na vratima, i podseća me na sve ono što sam imala, i što više nepovratno nemam.

Nema nikog da me dočeka. Nikog da mi se obraduje.

Otključavam vrata, unosim stvari.

Kada zatvorim vrata, sva moja samoća, beda i jad sruče mi se na vrat.

Dobar dan, tugo. Zdravo, samoćo.

Zdravo, tišino, moj verni sadruže u ovim godinama patnje.

Suza više nemam.

Samo ogroman kamen u grudima, koji svakim danom postaje sve veći, i ljući.

Dođe mi da legnem, i da se probudim onog dana kad mi dete bude došlo.

Kada kroz ovaj stan bude hodao još neko osim mene, i pričao, i smejao se.

Zašto, o, zašto ne trebam nikome?

Zašto me niko ne voli?

Celog života se to pitam, mada to dugo, dugo nije zaista bilo istina.

Ljudi su me voleli, a ja to nisam znala.

Sada me stvarno niko ne voli.

Niko osim porodice.

Čak me ni dete ne voli ni približno onoliko koliko bi dete trebalo da voli majku.

To je moj krst.

Zašto baš ja?

Zašto sve ovo baš meni da se desi?

Uzimam knjigu i rečnike i ležem u krevet.

Tako ću provesti mnoge sate, živeći neki tuđi život, čekajući da noć dobrano zaposedne grad.

A onda ću se, uz sredstva za smirenje, nekako uspavati do sutra.

Do sutra, koje će biti isto kao danas.

Dobro jutro, tugo.

Like! 4