TETKA ŠARMERKA

Prvi čin:

Scena br. 1:

Mala (plače): Seko, plašim se.

Velika (širi svoje krupne oči, zabacuje vatrenocrvene kovrdže i sa dobroćudnim ironičnim osmehom kaže): Ma nemoj? Ti se plašiš? Otkud to? Ti se nikad ničeg nisi plašila.

Mala: Kako to misliš? Pa ja se celog života nečega plašim. Zato sam i „skrenula“.

Seka: Dobro jutro, Kolombo! Dobro, da čujem, čega se sad plašiš?

Mala: Plašim se da nisam dobila rak.

Velika. Kako to misliš, dobila si rak? Pa ti si Rak.

Mala (razrogači oči): Pa jesam.

Velika (otpija kafu i uvlači dim tanke damske cigarete): Pa onda?

Mala: Ali ja mislim na bolest.

Velika: Pa kad si hipohondar.

Mala (klima glavom): Jesam, seko. Kako sam besna na sebe!

Velika: A, sad si besna?

Mala: Znaš ti moj bes. Uvek tih i usmeren samo prema sebi. Ja kad viknem, to svi zapamte kao da je ne znam šta bilo. Treba da odem u neku teretanu i dobro izudaram neki džak. Ili da se popnem na neku planinu i izvičem se iz sveg glasa, dok mi sunce bije u Sirće Facu.

Velika: Pa što to ne uradiš?

Mala: Pa hoću, ali za džak treba platiti, a za planinu mi je još zima i zaduvavam se strašno kad idem uzbrdo. Bojim se da nije srce ili štitna žlezda.

Velika: Zašto se odjednom toliko plašiš smrti?

Mala (krupnih istih precrnih očiju koje se pune suzama): Zato što ti otišla.

Velika (uvlači dim duboko u pluća i pravi kolutove kad ga izbacuje): Nisam ja otišla, vidiš li me?

Mala: Ne.

Velika: Kako me ne vidiš, jesi li sad i ćorava?

Mala (smeje se): Jesam.

Velika: Otkad to?

Mala: Od pre par godina. Imam super naočari za čitanje. Izabrala sam ih bez tebe, sa onim divnim Zekom sa čijim je tastom Mama menjala jedan od svojih Brloga. Baš sam juče bila kod njega, setio me se. Dobro je, dobio je u međuvremenu i ćerkicu. Srela sam drugaricu iz Logora, hoće da kupi još jedne naočari, pa smo ih sve troje birali. Divna žena, bile smo jako dobre. Bez Puža je kao i ja, ima velikog sina, voli cveće, poklonila sam joj jedno kad se ona moja Cvetna Majka porađala sa jednim od svoja četiri deteta. Jedno dete je ostalo u Logoru kod Crnog, Crni ga pazi, dotura mu hranu i u dobrom je stanju, videla sam ga pre neki dan. I Frenklin je divan, a palma izgleda kao na moru. Kad se uđe u moju bivšu Spavaonicu, utisak je predivan. Crni ga maže „losionom“ koji sam mu dala kad sam bežala iz Logora. Jedino što nema mlade, pa mi se čini da je muško. Ta koleginica i ja se znamo dvadeset godina. Ona je sad na „klupi“, nisu hteli da joj daju pare. Malo sam glumila tebe i pomagala joj u biranju. Razmenile smo telefone, prošetaćemo se kad dođe malo lepše vreme. Sa dosta ljudi sam se dogovorila za šetnju, što je dobro. Obožavam te naočare i mislim da super izgledam kad ih stavim. Kao stroga nastavnica, što bih i bila da neko hoće da me uzme da mu nekoga nešto učim. Bila bih kao Ćale, sa prolaznošću sto odsto. Samo mi treba taj Prvi Djak, sunce mu žarko. Ni sa tobom ne bih izabrala bolje naočari. Pa pokazala sam ti ih, sećaš se.

Velika: Jesi, da, sad se sećam. Ali nisi potpuno slepa?

Mala (krsti se): Naravno da nisam, pobogu, Sekana.

Velika (namiguje joj i smeši se): Pa kako me onda ne vidiš? Hoćeš li da me opipaš?

Mala: Nemoj preterivati.

Velika (unosi joj se u facu): Hajde, dođi. Hoćeš li da ti Sekana lupi jednu vaspitnu?

Mala: Nije smešno. Znaš da ne možeš da me udariš. Više nikad me nećeš udariti. Da bar možeš, istrpela bih šamarčinu da mi se ceo svet zavrti!

Velika: Jesi li sigurna?

Mala: Obe znamo da jesam. Kažem ti, nije smešno.

Velika: Hoćeš li da ti ispričam jedan vic?

Mala (širi krupne oči, pljeska dlanovima kao malo dete i smeje se): Hoću, Sekana! Ne jedan, nego sto jedan! Ali da mi ga odglumiš kao što uvek glumiš fazone.

Velika: Znaš li onaj za svinje i Bosanca?

Mala: Pobogu, Sekana, za koga ti mene smatraš? Pa to je jedan od pet viceva koje znam napamet i čak ga malo i ja glumim. Zna ga čak i moj Mačak.

Velika (okreće se prema publici i pita): Ima li neko od vas da ne zna vic o Svinjama i Bosancu?

Publika: Ima, ima! Hoćemo da ga čujemo!

Velika: Od koje od nas hoćete da ga čujete?

Publika: Od Male.

Velika (pravi se da je ljuta i uvređena): A što od Male?

Publika: Zato što je lepša od tebe.

Velika (zabacuje vatrenocrvenu kovrdžavu kosu, sipa na njih munje svojim veselim crnim očima kao trnjine, namešta se ispred njih, skida svoju prelepu crvenu haljinu i ostaje u crvenom bodiju i pokazuje svoje lepo izvajano telo: divne noge, predivan struk, male grudi): ONA lepša od MENE?

Publika: Da!!!

Velika: Pa vi ste svi ćoravi. Ali pošto želite da čujete kako Mala priča vic, sada ćete imati priliku da je premijerno čujete i vidite. Hajdemo malo aplauza za Malu!

Mala (žena oblog lica, sa primetnim podvaljkom, sa prelepom crnom valovitom kosom sa pokojom sedom, divnih krupnih crnih očiju uplašene srne, nogu prepunih celulita, sa „šlaufom“ debelim nekoliko centimetara oko struka, u maloj crnoj haljini, lepih nogu u divnim lakovanim crnim cipelama, ustaje i staje ispred mikrofona. Klanja im se): Draga Publiko, dobro veče. Dobrodošli u moj Brlog. Welcome to our show! Bienvenue! Benvenutti! Willkommen!

Publika: Mala, nisi ovde da bi palacala jezikom.

Mala (uplašeno i uvređeno): Ja palacam jezikom?

Publika: Nego šta.

Mala: Ja govorim Jezike. Ne palacam. Zna se ko palaca jezikom.

Publika: KO?

Mala: Pa Zmija.

Publika: A ti nisi Zmija?

Mala: Ne. Zmija je moja Sekana.

Publika: Bojiš li se ti Zmija?

Mala: Više od svega na svetu.

Publika: Bojiš li se svoje Sekane?

Mala: Naravno da ne. Ona nije prava Zmija. Samo je glumi. Moja Sekana je odlična glumica.

Publika: A ti nisi dobra glumica?

Mala: Nisam. Nikad nisam znala da glumim, ni onda kad je to bilo neophodno.

Publika: Pa da zovemo onda nju da nam ispriča taj vic?

Mala: Ja bih vam to savetovala.

Publika: Ti bi nama to savetovala?

Mala: Da.

Publika: Ali mi želimo da čujemo tebe zato što si lepa.

Mala: Kakve lepota ima veze s glumom?

Publika: Glupo pitanje. Sve glumice su lepe, a ti si prelepa. Vidimo da se stidiš i da si uplašena. Želimo da se opustiš i da se svi dobro zabavimo.

Mala (obradovano): Hvala na komplimentu. Ali imam jedan uslov.

Publika: Kaži.

Mala: Ima li neko dete među vama?

Publika: Ima, naravno. Ima dosta dece.

Mala: Ja mnogo volim decu. Volela bih da neko dete dođe ovamo, da ga njemu ispričam. Neko dete koje razume humor. Može li?

Publika: Mala deca ne razumeju humor.

Mala: Razumeju.

Publika: Otkud znaš?

Mala: Po mom Mačku.

Publika: Kakve veze imaju mačke sa decom?

Mala: Moj Mačak je dete.

Publika: Tvoj Mačak je dete? Jesi li ti ćaknuta?

Mala (smeje se): Jesam.

Publika (odgovara smehom): Dobro onda. A gde ti je taj Mačak?

Mala: Eno ga tamo nazad, spava.

Publika: Probudi ga.

Mala: Neću. Neka se naspava. Bio je sinoć u švaleraciji.

(svetlo se pomera na drugi deo pozornice, gde spava dečak od dvanaest godina, kratke tamnosmeđe kose, u svetloplavoj pidžami, jedne noge izbačene ispod pokrivača)

Publika: Koliko ćeš ga još pustiti da spava?

Mala: Još četrdeset pet minuta.

Publika: Tačno toliko?

Mala: Tačno toliko.

Publika: I ti misliš da ćemo mi čekati ovde četrdeset pet minuta da bismo od tebe čuli jedan vic?

Mala: Niko vas ne tera. Ako vam je dosadno, idite. Ne budim Mačka i tačka! Ali mogu da vam ispričam jednu priču, dok čekamo da se Mačak probudi.

Publika: Ua!

Mala: Kome se to ne sviđa, može slobodno da napusti salu.

(u publici se čuje kako neki ljudi ustaju i odlaze. Ljudi iz sredine reda ljute se što moraju da ustanu nekima koji su sedeli u sredini reda. Posle nekog vremena komešanja, jedan deo ljudi ostaje u publici)

Mala: Dobar jutar! Good morning! Bon matin! Guten Morgen! Dobroe jutro! Jureget! Kalimera! Čekajte da pogledam u rečnik kako se na italijanskom kaže: „Dobro jutro!“

Publika: Promućkaj malo glavu, Mala, u njoj je Rečnik.

Mala (mućka glavom i krevelji se): Na italijanskom stvarno ne znam, a ni na španskom. Nisam ih nikad učila. Treba mi pomoć nekog od vas.

Publika: Nije važno, Biljka.

Mala (trgne se): Otkud znate moje ime?

Publika: Eto, znamo. Znamo te otkad si bila mala.

Mala: I sad sam Mala. Ostaću zauvek Mala.

Publika: Nećeš.

Mala: Jeste li sigurni?

Publika: Jesmo.

Mala: Drago mi je što verujete u mene.

Publika: Naravno da verujemo u tebe. I volimo te.

Mala: Volite me?

Publika (gromoglasno i sa pljeskom): DA!!!

Mala: Hvala vam. Koliko me volite?

Publika: Ne možeš da zamisliš koliko.

Mala: Pokažite mi.

Publika (još jedan gromoglasan aplauz): Ovoliko!

Mala: Hvala vam. To mi mnogo znači. Mislila sam da me niko više osim Tate ne voli.

Publika: Pa zar te ne voli tvoj Mačak?

Mala: Naravno da me Mačak voli.

Publika: I Tata te voli?

Mala: da.

Publika: A imaš li Mamu?

Mala: Imam. Ali nemojte me za nju pitati, celog života se svađam s njom.

Publika: Zašto?

Mala: Celog života me samo kritikuje. Da skinem zvezde sa neba, ne bih joj bila dovoljno dobra.

Publika: Voliš li ti svoju Mamu?

Mala: Volim, ali je više ne poštujem. Ne voli ona mene.

Publika: Rođena majka te ne voli?

Mala: Da.

Publika: Jesi li sigurna u to?

Mala: Jesam.

Publika: Sto posto?

Mala: Pa nisam sto posto.

(ljutito) Rekla sam vam da me ne pitate za Mamu. Danas idem kod nje, i već mi se stomak grči od pomisli na to da li će me opet napasti, izvređati i poljuljati mi samopouzdanje.

Publika: A Mama ti to radi?

Mala: Da. Otkad sam se rodila. Nije ni želela da me rodi. Uvek je volela i želela samo Sekanu.

Publika: Zašto?

Mala: Zato što ne voli Tatu.

Publika: Zašto se udala za njega ako ga nije volela?

Mala: To ćete morati da pitate moju Gospođu Mamu.

Publika: A voli li Tata nju?

Mala: To ćete morati da pitate njega.

Publika: Kako da ga pitamo? Je li i on tu negde?

Mala: Polako. Imaćete priliku da mog Mudrog Tatu pitate šta želite. Ali samo oni od vas koji ostanu do kraja.

Publika: A kad će kraj?

Mala: Kraj čega?

Publika: Kraj sveta.

Mala: Mene pitate kad će biti Kraj Sveta? Pa nisam ja Baba Vanga.

Publika: Kad će biti kraj tvoje priče?

Mala: Koje moje priče? Ja znam mnogo priča.

Publika: Znaš mnogo priča?

Mala: Znam.

Publika (aplauz): Bravo za Biljku koja priča priče!!!

Mala (klanja se): Hvala. Koju priču želite da vam pričam?

Publika: Onu koja je tebi najdraža.

Mala: hajde da se malo igramo. Šta mislite koja je meni priča najdraža?

Žene iz publike: Priča o tvom Mačku.

Mala (tapše i smeši se): Bravo, Majke! Odgovor je tačan!

Neko iz publike: da čujemo priču o tvom Mačku!

Neko drugi iz publike: Da ga vidimo!

Neko iz publike broj 3: Da čujemo!

Neko iz publike: Da ga vidimo!

(počinje svađa u publici. Ljudi viču jedni na druge i dele se na tabore Onih Koji Žele Da Slušaju Priču i Onih Koji Žele Da Vide Mačka.

Mala (zapovednički): Mir!!!

(tišina u publici)

Mala: Šta se svađate? Zašto se mi Srbi stalno svađamo? Biće vremena i da čujete priču i da vidite Mačka. Ali pošto sad spava, sanja, odmara se, raste, JA odlučujem da pričam priču. Ko ne želi da čeka da se Mačak probudi, može slobodno da napusti moj Brlog.

(u publici ponovo komešanje, neki ljudi ustaju i odlaze, ovog puta mnogo manje njih)

Mala (klanja se kao srednjevekovna princeza): Još jednom dobro jutro. Moj naklon.

Publika: Pričaj, Biljka.

Mala: Priča o mom Mačku seže duboko u prošlost. Koliko duboko, to ni ja sama ne znam. Znam samo da sam oduvek obožavala njegovo ime, i volela sve dečake koji su se tako zvali. Oni mene, međutim, nikad nisu primećivali, osim jednog koji me je iskreno voleo i kome sam bila prva ljubav.

Publika: Jesi li se udala za njega?

Mala: Ne, naravno. Bili smo suviše mladi, pogotovo on. Ali bilo nam je baš lepo. Ostao mi je u divnoj uspomeni.

Neko iz publike: Tu sam, Biljka. Uz tebe sam. Ni ja tebe nikad neću zaboraviti.

Mala: Leko, tu si?

Odgovor: Tu sam.

Mala: Divno. Veliki pozdrav za tebe i tvoju porodicu. Sad zaista počinjem da verujem da su među vama ljudi koji me vole.

Publika: Dobro pa si shvatila. Ovde nema čoveka koji te ne voli.

Mala: Sigurno?

Publika (uglas): Sigurno!!!

Mala: A zašto se više ne viđamo? Zašto me niko od vas ne zove? Zašto sam sama?

Publika: Nisi sama.

Mala: Jesam sama. Nema Čoveka Mog Života.

Publika: Na tebi je bilo da ga nađeš. Zašto ga nisi našla?

Mala: Zato što sam bila nezrela, ohola i razmažena. I nisam nikad znala da donesem pravu odluku.

Publika: Znači, znaš odgovor?

Mala: Znam. Sad znam. Sada, kada su se svi koji nešto vrede već oženili i sredili. Niko mi više ne prilazi. Niko me više ne gleda.

Publika: A gledaš li ti njih?

Mala: Gledam.

Publika: Koje gledaš?

Mala: One koji mi se sviđaju.

Publika: A gledaju li oni tebe?

Mala (pokunjeno): Ne. Gledaju me samo matorci.

Publika: E pa, Biljka, dovoljno si pametna da shvatiš da sad moraš uzeti onog koji tebe hoće. Takvu kakva si sad. Zaboravi ono što si bila. To više nisi i ne možeš vratiti vreme i ispraviti svoje greške. Ako želiš da nađeš Čoveka Svog Života, moraćeš debelo da se pomučiš.

Mala: Pa pomučiću se.

Publika: I odreći ćeš se svega zbog njega?

Mala: Zašto bi Čovek Mog Života tražio da se odreknem svega zbog njega? Takvog čoveka nikad ne bih mogla voleti.

Publika: Čega se nikad nećeš odreći?

Mala: Sebe, svog ponosa, svog dostojanstva, imena, svog porekla i Mačka.

Publika: BRAVO!!!

(prigušeno svetlo se prebacuje na dečaka, koji ustaje iz kreveta i odlazi u toalet. Vrata ostaju otškrinuta)

Mala (pritrčava i hoće da upali svetlo):

Dečak (zapovednički i bunovno): Ne pali svetlo!

(žena se povlači, zavodnički hoda u lakovanim cipelicama i staje na svoje mesto)

Mala (tiho): Probudio se...

(dečak se vraća iz toaleta i leže ponovo u krevet)

(žena prilazi njegovom krevetu): Sine, dosta je spavanja. Znaš da danas imamo mnogo posla. A i neko hoće da te vidi.

Dečak: Ko?

Mala: Moji prijatelji.

Dečak: Tvoji prijatelji? Koji? Oni iz celog sveta?

Mala: Ne znam ni ja koji. Znam samo da su prijatelji.

Dečak: Onda dobro. Šta treba da radim?

Mala: Ništa. Samo su hteli da te vide.

Dečak: Pa vide li me?

Mala: Ne znam. Dođi ovamo kod mene i Tetke Šarmerke, tu će te sigurno videti.

(Dečak prilazi stolu gde sedi Velika, koja „kulira“. Ona se široko smeje)

Velika (grli dečaka): Gde je Tetkina Rogata Marva?

Dečak (smeši se i gleda je krupnim crnim nežnim očima): Tu sam.

Publika (skandira): Mačak! Mačak! Mačak! Mačak!

Dečak (zbunjeno stoji): Ko me to zove?

Mala: Pa oni moji prijatelji što sam ti pričala.

Dečak: A... dobro.

Publika: Jesi li ti taj Mačak?

Dečak (smeši se): I jesam i nisam.

Publika (zbunjeno): Kako to i jesi i nisi?

Dečak (sleže ramenima): Za neke jesam, za neke nisam. Zavisi kako me ko zove.

Publika: A ko te zove Mačak?

Dečak: Mama, Tata i Deda Belac.

Publika: Ko ti je Deda Belac?

Dečak: Moj deda. Mamin tata.

Publika: A što ga zovete Deda Belac?

Dečak: Ne znam. Valjda zato što ima belu kosu.

Mala: Nije tačno. Ne zna on Priču o Dedi Belcu. Ko bude hteo da mu je ispričam, neka ostane posle svih.

Publika: A kako ti je ime?

Dečak: Igor.

Publika (oduševljeno): Divno ime. Ko ti ga je dao?

Dečak: Mama. Ona obožava to ime.

Mala: Znate li šta znači njegovo ime?

Publika: Ne znamo. Kaži nam.

Mala: Onaj koji dolazi sa mora Ili „kralj mora“. To ime je pandan imenu „Hogar“ i nije rusko, nego rimsko...

Publika: Ne davi, Biljka. Napiši taj rad na temu imena, što si oduvek želela. Istraži tu temu, zaroni duboko, zakopaj se, nemoj samo da „hajcaš“ napolju ili da ležiš i jedeš. Neka ti ga objave u nekom dobrom naučnom časopisu, pa ćeš i ti biti ponosna na sebe, a i mi ćemo. Rad, rad i samo rad, Biljka! Šta se izležavaš dvadeset godina?

Mala: Pa kad sam promašila profesiju.

Publika: To ti nije nikakav izgovor. Što nisi završila jezike onda kad si ih, sa trideset godina, upisala? Sad bi imala dva fakulteta i sigurno ne bi bila bez posla.

Mala: Želela sam da rodim Mačka.

Publika: Na pola fakulteta? Nisi mogla da sačekaš dve pišljive godine?

Mala: Neka je on meni živ i zdrav! On mi je najveće bogatstvo. Jebeš fakultete!

Publika: Jesi li shvatila da nije stvar u tome šta je čovek završio od škole, već u tome kako se kasnije snađe u životu?

Mala (smeje se): Jesam. Zato se ne brinem mnogo za Mačka. Jednog dana će od njega nešto biti. Bog bi ga znao šta. Znajući njega, on će izmisliti zanimanje kojim će se samo on na svetu baviti i niko više.

Publika: Još jedno „Bravo“ za Mačka koji će jednog dana biti Bog bi ga znao šta!

Mačak (zbunjeno): Hvala, hvala.

Mala: Baš si ga lepo vaspitala, Biljka, svaka čast!

Mala (setno): A tek kakav bi bio da smo njegov Tata i ja ostali zajedno...

Publika: TO ĐUBRE ZABORAVI VEĆ JEDNOM!!! On je tebe precrtao pre deset godina, zaboravio sve što se tiče tebe, lagao te, glumio, prevario te, iskoristio te kao odskočnu dasku u životu, ostavio te kad ti je bilo najteže, oženio se drugom, potpuno se promenio... ZAŠTO JOŠ MISLIŠ NA NJEGA?

Mala: Ne mislim više na njega.

Publika: Lažeš.

Mala: Žalim za svojom protraćenom lepotom i mladošću, za godinama koje ne mogu da vratim...

(Mala seda za laptop, odlazi na youtube, kuca nešto i počinje zaneseno da peva):

„Daleko negde, ko zna gde, ti ljubiš, a ja mrem,

I pijem kao lud, do neba tražim put,

Majko, još jednom rodi me, da vratim godine,

Pomozi sinu svom da opet nađe dom!“

Publika: Ti svojim roditeljima nisi sin, već ćerka. Majka ne može da te rodi ponovo. Ne možeš da vratiš godine. MOŽEŠ SAMO DA NAPOKON SAMA NAĐEŠ SVOJ PUT.

Mala: Pa hoću. Počela sam.

Publika: Nema prazne priče! Hoćemo rezultate!

Mala: Biće i rezultati... uskoro.

Mala: Da se vratimo na vratimo na priču o Mačku: Elem, A ja obožavam more, što već i vrapci sa grane znaju. A nisam ga videla četiri duge godine...

Načelnica (nežno ali odlučno): Kasno je, Biljana. Malo ste spavali noćas, a znate da se ne smete igrati sa snom. Smirite se i spavajte. Sutra Vas čeka naporan dan, Vi samo znate koliko naporan.

Mala: Naravno, Načelnice.

Publika: A vic?

Mala: Sutra ćemo. Ima dana za megdana...

(odlazi u sobu, pije tablete i leže)

ZAVESA

Like!