duga blog
KALIGULA: Samoća!? Znaš li ti šta je samoća? Ali ona pesnika i kukavica. Samoća? Ali koja? Ah! Ti ne znaš da nikada nismo sami! I da nas svuda prati ista težina prošlog i budućeg! S nama su ljudi koje smo ubili. No lako za njih... Ali oni koje smo ljubili i oni koje nismo ljubili a koji su ljubili nas, kajanje, žudnja, gorčina i nežnost, drolje i bagra bogova!
Sam! Ah, kad bi umesto ove samoće, zatrovane senama uživao onu pravu, tihu i drhtavu usamljenost stabala. Samoća... Ne, Scipione... Nju čini škrgut zuba i odjek izgubljenih glasova. I ležeći kraj žene…
Slomiće Vam srce i vi ćete slamati drugima srca.
Posvađaćete se s najboljim prijateljem ili se čak zaljubiti u njega.
Kukaćete zbog vremena koje leti brže nego što ga možete uhvatiti.
Nikad ga nećete moći zaustaviti.
Zato smejte se do suza kad god možete,
opraštajte ljudima njihove greške i volite kao da nikad niste bili povređeni.
Činite dobro jer je to jedino merilo pametno proživljenog života.
U životu ništa nije garantovano, nema predaha sa problemima
i najčešće nema druge šanse koju ćete dobiti.
Sve što možete je da živite život punim plućima, da kažete ljudima koje volite koliko su vam dragi,
da odjebete…
Uvek sam se plašio da ti tepam
Plašio se uvek da ti kosu držim u ruci
Prestrašen bio da naglo možeš da se okreneš
i da mi uhvatiš nežno oko na svom vratu.
Jer sam glupavo verovao
da ću ako ti ruku na rame stavim
da ću ako ti prstima čelo dodirnem
da ću ako ti u tople oči grudi slijem
da ću izgubiti sebe.
Sad kad si otišla imam sebe, isuviše
ZORAN RADMILOVIĆ
Ja sam ti od uvek sa tugom u rodu
jedna od onih sto ne mogu
nikada srcu svome reci ne
i ko zna sto svi koje volim jednom odu
i kao vrate mi slobodu
tek kad mi srce zarobe
Dok te volim bicu tvoja
dok sam tvoja bicu verna
niko ne zna sta nam nosi novi dan
Sve se preko noci menja
zivot pun je iskusenja
ja cu tamo gde i moja sudbina
Pomislis li ti
nekad kao ja
da l' je ovo s nama vredelo
Da srce sam i ja
k'o druge cuvala
nesto bi se i ustedelo
Ovako svaki dan
tebi cu da dam
U srcu vir, na podu haljina
crvena ko zgazena malina
ostao mrak i krevet izguzvan
ponos poljuljan
Sto nam je dana, duso prodana
a ja ti bila verna, odana
mogla sam sve, ti si me ubio
krila dobio
Daj pokidaj
i ove tanke niti ceznje molim te
to samo navika i lete godine
a nisu godine za nama vaznije od nas
Ma ne gledaj
u suze sto su mome oku pobegle
nekad nam reci nisu bile potrebne
a sad ne umemo da cutimo ni tren
a sumnjamo u svaku rec
Mogu te slagati u oci da te gledam
ljubiti a srce da ti ne dam
mogu te videti kraj druge bilo gde
a da mi nikada ni zao ne bude
A i ti to mozes sve
predugo trajemo zar ne.
Tvoje ime kao molitvu pred spavanje sapucem,
tiho da ne cuje niko
da mi niko ne urekne i zadnji atom nade,
da ces se nakada pojaviti...
Ocajna sam...
Ni telepatija vise ne pomaze...
I ona je odrekla poslusnost..
Trebas mi...
Koliko dugo nisam videla napisano ,,Duso,,
I njihova slova su ista kao tvoja...
Iste su velicine iste crne boje...
Ali iz njih ne izlazi toplota,
iz njih ne izlazi meni ona tako potrebna
energija da zivim,
da prezivim do sutrasnjeg dana...
Sudbina..
Mozda je ona jedini krivac sto nismo ,
i necemo biti zajedno...
A uvek cemo zeleti ono drugo...
Prepreke su nam uvek bile nepremostive...
Vremeplov...
Da li postoji?
Da vratim malo vreme ...
Ocajna sam...
Duso trebas mi...
Pokricu rukama usi i vikacu…