Jovica Jovicic blog

I bez nje ce sjati sunce
govore mi ljudi
al' ja slusam svoje srce
sto mene obsudi


Eh, lane, moje lane
kad zbog tebe suza kane
ruka nece da je brise
srce zuri da s' tom suzom
tvoje ime zapise

I bez nje ce biti vina
i pesme do zore
al' mi usne neprestano
njeno ime zbore

I bez nje ce ljubav zarka
grudi da mi pali
al' za njom ce srce moje
vecito da zali

Ćutanje

Ostale su strašne reči nerečene, Samo tvoje oči, mirne kao tmina, One su gledale i slušale mene; Moj bol na tvom uhu pevaše tišina. Kakva himna srca, ta reč nerečena! Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje! Kad tišina zbori mesto nas, reč njena Ima svu čistotu sna i bolne žudnje. Ta blaga muzika ljubavi što ćuti, Ima mir molitve u dubini duha: Nikada se rečju laži ne pomuti, Nit se glas poročni dirne našeg sluha. Ideja u nemi kamen uvajana; Vera sva u suzi što neće da kâpi; Ta zakletva što je u neznan čas…

Prosidba

Devojaka toliko znam. Ako neka od njih hoće, dom ću rado da joj dam. Lud sam od samoće. Kupiću joj šal od svile da ga vetar zatalasa. Slomiću je kroz aprile rukom oko pasa. Razderaću prsluk njen. Voleću je do bezumlja u dvorištu gde je klen buknuo iz grmlja. Sve ću zbog nje da proćerdam. Šta će meni svet na dar. Kupiću joj jeftin đerdan i minđuša par. Biće jutra mokra, rosna opečena od proleća. Na dlan njiva žut i pljosnat prosuće se sreća. Pa ću tako mrk da gorim, da se pesmom niz drum javljam, da se…

Kada mi nedostajes

Ciganin sam ja, nemam nikoga
osim jedne stare violine
S pjesmom tugujem, s pjesmom drugujem
pjesmi ljubav život dugujem.
Stari cigani, svi su pomrli
što su nekad sa mnom svirali.

I nikog, nikog, nikog nemam
osim stare violine
i poneku čašu rakije.

U životu svom tužnom ciganskom
nigdje nikad nisam imao svoj dom
S pjesmom tugujem, s pjesmom drugujem
pjesmi ljubav život dugujem.
Stari cigani, svi su pomrli
što su nekad sa mnom svirali.

I nikog, nikog, nikog nemam
osim stare violine
i poneku čašu rakije.

Polako sklapam oci, u glavi sve se vrti,
propadam lagano ali ne plašim se smrti.
Gasi mi se život – kap od čemera i jadi,
vidim bližnje kako plaču,
majka maramicu vadi...
Pogled mi se gubi negde u daljini
sve sam bliži večnom miru, spokoju,
tišini, gledam lice tako nežno, tvoje usne tako medne,
tvoje oči istovremeno pohotne i čedne.

Presuditi sebi ja sam morao, tako nisam mogao
da gledam kako ima te svako.
Ko će biti sledeća žrtva te lepote,
Da l' i on će te voleti do smrti i sramote?
Rano je za tugu, za tugu treba vremena,
boleće kad osetiš druge iz mog plemena;
Tad shvatićeš da imala si najboljeg kraj sebe,
tad…

Ova je noć bez moje dragane
zora me mrzi neće da osvane
mnogo je volim stiže me kajanje
zora je blizu neće da osvane

A u meni srušilo se sve
šta će mi život da živim bez nje
a u meni nestalo je sve
sav mi je život uništen zbog nje

Ova je noć bez moje dragane
sve moje noći sve su mi besane
želim je vidjet to mi je poslednje
zora se budi bez moje voljene

Tiha je noć, mjesećina oko kuča tamnih
Tud prolazim pa se sijećam uspomena davnih
Tu smo rasli, grožđe krali, tu smo cvijeće brali
Tu smo nekad sretni bili,dok smo bili mali
Ljubavi, ljubavi znam sve si proklela
Al moraš priznat da si me voljela
Otišo sam jednog dana, iz našega sela
Pisali su da si drugog momka zavojjela
Zato sijedim u toj Krčmi, zato pijem mila
Jer ne mogu zaboravit da si moja bila
Ljubavi, ljubavi znam sve si proklela
Al moraš priznati da si me voljela

Kad se puni treća čaša, kad uz vino pjesma krene
Neka banda tamburaša, svira za sve zaljubljene
Hej cigane, sviraj mi za sve
Sviraj mi za sve, duše ranjene
U toj igri nemam sreće, u toj igri samo gubim
Mene prava karta neće, ostavljaš me dok te ljubim
Hej cigane.
Smij se makar suze teku, pjevaj makar duša boli
Svatko ima ljubav neku, koja nekog drugog voli
Hej cigane

Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.

Da li si uopšte ponekad
mislio šta znači živeti?

Ako ti jave: umro sam
evo šta će biti.

Hiljadu šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.

I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.
A ja ću za to vreme
leteti visoko...
Visoko.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava
može da bude sutra
koren breze
il' trava?

Ako ti jave: umro sam,
ne veruj
to ne umem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.
I zato: ne budi tužan.
Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast i čudno drag.

Noću,
kad gledaš u nebo,
i ti namigni…