............Upoznala je ljude koji su izgubili svu radost življenja zato što nisu mogli da se izbore sa samocom i na
kraju su postajali zavisni od nje. U vecini slucajeva bili su to ljudi koji su smatrali da je svet mesto u kome
nema digniteta i slave, ljudi koji su svoja popodneva i noci trošili na neprekidnu pricu o tudim greškama.
Bili su to ljudi koje je samoca pretvorila u sudije sveta, koji su svoje presude delili na sve strane,
svakome ko je hteo da ih cuje. Možda je Carobnjak od samoce izgubio pamet.
Poskocila je kada je iznenada cula malo jaci šum pored sebe i srce je kao mahnito pocelo da joj lupa.
Od samopouzdanja koje je malocas imala nije ostalo ni traga. Pogledala je oko sebe i ništa nije mogla
da vidi. Talas panike kao da je nastajao u stomaku i širio se kroz celo telo. „Moram da se kontrolišem",
pomisli, ali to nije bilo moguce. Slike zmija, škorpija i duhova iz njenog detinjstva poceše da joj se
javljaju. Brida se suviše uspanicila da bi mogla da se kontroliše. Jedna druga slika se javila: slika
mocnog vraca koji je potpisao ugovor s Davolom i nudi njen život kao žrtvu.
- Gde si? - konacno povika. Više nikoga nije htela da impresionira. Želela je samo da ode odande.
Odgovora nije bilo.
7
- Hocu da odem odavde! Pomozi mi!
Ali oko nje je bila samo šuma sa svojim cudnim zvucima. Brida je bila ošamucena od straha toliko
da je pomislila je da ce se onesvestiti. Ali nije smela - sada kada je znala daje on daleko, pasti u nesvest
bilo bi još gore. Morala je da zadrži kontrolu nad sobom.
Ova pomisao ucinila je da primeti da se neka sila u njoj bori da održi tu kontrolu. „Ne mogu i dalje da
vicem", pomisli. Njeni povici bi mogli da privuku pažnju drugih ljudi koji žive u šumi, a ljudi koji žive u šumi
mogu biti opasniji od divljih životinja.
„Verujem", poce tiho da ponavlja. „Verujem u Boga, verujem u svog Andela Cuvara, koji me je dovde
doveo i koji je i dalje sa mnom. Ne umem da ga opišem, ali znam da je blizu. Necu se spotaci ni na
jedan kamen."
Poslednja recenica bila je iz Psalma koji je naucila u detinjstvu i koga se godinama nije setila.
Naucila ga je od svoje bake koja je nedavno umrla. Volela bi daje baka mogla da bude blizu; istog
trenutka osetila je prijateljsko prisustvo.
Pocela je da shvata da postoji velika razlika izmedu opasnosti i straha.
„Ono što prebiva u skrovištu Svevišnjeg..." tako je pocinjao Psalm. Primetila je da se priseca svega,
rec po rec, baš kao da joj baka u tom trenutku recituje. Recitovala je neko vreme i uprkos strahu osetila se
mirnije. U tom trenutku nije imala izbora; mogla je ili da veruje u Boga, u svog Andela Cuvara, ili da
ocajava.
Osetila je zaštitnicko prisustvo. „Moram da verujem u ovo prisustvo. Ne umem da ga objasnim,
ali ono postoji. Bice sa mnom cele noci, jer ne umem odavde sama da izadem."
Kada je bila mala, dešavalo se da se probudi usred noci, uplašena. Otac bi onda s njom išao do
prozora i pokazivao joj grad u kome su živeli. Pricao bi joj o nocnim cuvarima, o mlekaru koji vec raznosi
mleko, o pekaru koji mesi hleb za sutra. Otac joj je govorio da cudovišta kojima je ispunila noc zameni
ovim ljudima koji su nadgledali mrak. „Noc je samo deo dana", govorio joj je.
Noc je bila samo deo dana. Kao što je osecala da je svetlost štiti, tako je mogla da oseca da je i mrak
štiti. Mrak je cinio da prizove to zaštitnicko prisustvo. Morala je da ima poverenja u njega. A to poverenje
jeste Vera. Niko nikada nece razumeti Veru. Vera je bila upravo ono što je Brida u tom trenutku
proživljavala -neobjašnjivo uranjanje u tako mracnu noc. Postojala je samo zato što se u nju verovalo. Isto
kao što ni cuda nisu objašnjiva ali se dešavaju onima koji u njih veruju.
„Rekao je daje ovo prva lekcija", rece ona, odjednom shvatajuci. Zaštitnicko prisustvo bilo je tu samo
zato stoje u njega verovala. Pocela je da oseca umor koji su doneli sati napetosti. Ponovo je pocela da se
opušta i da se svakim casom oseca sve zašticenijom.
Verovala je. A Vera nece dozvoliti da šuma ponovo bude naseljena škorpijama i zmijama. Vera ce
držati njenog Andela Cuvara budnim, da bdi nad njom. Ponovo se naslonila na stenu i nije ni primetila
kada je zaspala.
Bilo je vec svanulo kada se probudila i divno sunce je obojilo pejzaž. Pomalo joj je bilo hladno, odeca
joj je bila prljava, ali u duši je bila presrecna. Provela je celu noc sama, u šumi.
Pogledom je potražila Carobnjaka, iako je znala da od toga nema koristi. On verovatno luta šumom
pokušavajuci da „opšti s Bogom", i možda se pita da li je ona devojka od sinoc imala hrabrosti da nauci
prvu lekciju Tradicije Sunca.
- Naucila sam šta je Mracna Noc - rece ona šumi, koja je sada cutala. - Naucila sam da je traganje
za Bogom Mracna Noc. Da je Vera Mracna Noc.
„Ne cudi me to. Svaki covekov dan je mracna noc. Niko ne zna šta ga ceka sledeceg trenutka i
uprkos tome svi idu napred. Zato što imaju poverenja. Zato što Veruju."
Ili, možda, zato što ne primecuju tajnu koja se završava sledeceg trenutka. Ali to nije bilo ni najmanje
važno - važno je bilo da je ona shvatila.
Da je svaki trenutak u životu cin Vere.
Da svaki taj trenutak može ispuniti zmijama i škorpijama ili zaštitnickim prisustvom.
Da Vera nema objašnjenja. Da je Mracna Noc. Na njoj je bilo samo da to prihvati ili ne......

Paulo Coelho

Like! 2