Ni danas nista novo.Jutros sam,kao i obicno uz toplu kafu i cigaretu,sedeo pored maglovitog prozora i posmatrao ulicne prolaznike...Cinilo se kako svi nekud zure,bez osmeha na licu,pognutih glava,koracali su ka svom odredistu.Sve je opet izgledalo tako sivo.Nije bilo sunca,nije se video izraz zadovoljstva na njihovim licima,nije se cuo cvrkut ptica ni zvuk vesele razigrane dece,ne! Culi su se samo zvuci automobilskih sirena nervoznih vozaca i lavez pasa lutalica.Niko od tih ljudi nije bio istinski srecan.Ali zasto,zasto je to tako ? Ko je kriv ? Da li nam je neko drugi kriv,ili smo mi sami krivi ? Svaki brizni roditelj,svakoga dana ide na posao i na putu do posla razmislja o tome koliko novca mu je potrebno da plati komunalije,da li ce zaraditi dovoljno,na koje sastanke treba da ide,da li ce stici na vreme i slicno.Svako dete koje ide u skolu,ide jer misli da mora,nije mu bitno da li ce nauciti nesto novo ili steci neko novo iskustvo,upoznati prijatelje...Bitno mu je samo da dan prodje sto pre i da se vrati kuci i uvece izadje u grad i luduje.Postali smo robovi svog vremena.Radimo samo ono sto mislimo da moramo,nema vise slobodne volje i ljubavi u nama.Ne provodimo vreme sa nasim pravim prijateljima kao pre,ne posecujemo jedni druge,ne iskazujemo ljubav jedni drugima svakoga dana,nekada nam je cak tesko da uputimo jedan obicni telefonski poziv nekom prijatelju ili clanu rodbine koga dugo nismo videli i culi.Sigurno ste imali nekada nekog clana dalje rodbine koji je bio u bolnici...Koliko ste ga puta posetili,nazvali ga da pitate kako je ? Koliko cesto kazete vasoj deci da ih volite,roditeljima ? Koliko cesto izlazite porodicno u setnju,idete u bioskop ili neki odmor,veceru ? Retko ko je danas u mogucnosti za tako nesto.Svaki dan nam je isti.Ustanemo,idemo na posao,skolu,fakultet,vratimo se kuci,provedemo malo vremena uz tv ili internet i onda sutra sve to isto ponovimo ! Kao da smo programirani za tako nesto.Svestan sam da postoji odgovornost i obaveze,ali smo se previse upustili u ulogu.Pretvaramo se u masine bez slobode i emocija,programirani za nesto.Koliko dugo ce to trajati ? Da li cemo ikada opet biti oni stari,puni ljubavi i slobode,brizni i voljeni ? Ili je to vreme proslo ? Ja cu i dalje gledati kroz taj prozor i cekati da vidim osmeh na vasem licu.Gledati vas kako vase dete drzite za ruku i vodite u park,gledati vas kako grlite vase bliznje i volite ih.Kada to vidim,bicu siguran da su ljudi na dobrom putu....

Like! 9