Okej, slaviću to što smo imali. Neću to dirati. Ništa neću uništiti.
Poštujem tvoj stav. Zadovoljiću se time što me želiš zadržati
u lepom sećanju, kao i „našu priču“. iako sam poprilično
lišen iluzija i ni najmanje se ne osećam savršeno da bih bio
iluzija savršenstva, recimo da ipak predstavljam tvoj
„najviši pojam ljubavi“, makar on bio s neke druge planete.
Ali se zato sa njim možda ne može zamisliti najviši mogući pojam
ljubavi, ali se zato sa njim sasvim lepo može zamisliti zemaljska ljubav. Može se zamisliti, a može se, što je još važnije, i doživeti.
A pošto mene, radi prirodnog balansa između duše
i tela, nosiš svuda sa sobom kao „željenu predstavu“, naravno
da u potpunosti razumem što moraš voditi računa o tome da
ti ne postanem pretezak, ne želimo, valjda, da zaradiš bruh.
Okej, olakšaću „nam“, olakšaću tebi, olakšaću sebi, prestaću,
povlačim se iz tvog života. (Uskoro!) Neću ti više slati imejlove. Obećavam.
Da li tvoja „željena predstava“ ima pravo samo na jednu
želju, poslednju zaista? SAMO SAT VReMeNA, sat vremena licem u lice. Veruj mi, ne postoji bolji način da se sačuva ono što smo imali.
Jer jedini razuman kraj nesusretanja jeste susret.
Ne tražim ništa, niti očekujem išta od tebe.
Moram samo jednom da te vidim, da te pomirišem i da pričam s tobom. Moram bar jednom da vidim tvoje usne dok izgovaraju moje ime.
Moram bar jednom da vidim kako mi se tvoje
trepavice poklanjaju, pre nego što zavesa padne.
Draga moja, u pravu si, ne postoji neki smislen nastavak za nas.
Ali postoji dostojan kraj.

Like! 8