U jednom status na fejsu pise:

DOBICES JEDNOM SVE STO POZELIS ALI ONDA KADA TO PRESTANES DA ZELIS

Koliko ima istine u ovome?

Da li nam se neke zelje zaista ispune onda kada prestanemo da im se nadamo, kada ohladimo glavu i kada se usresredimo na nesto dugo?

-Idite kuci, vidite da ne zeli da vas primi.Kad je gotovo, gotovo je.Niste vi jedini dobili otkaz.

Rece sekretarica generalnog nakon 4 puna sata provedena pred njegovom kancalarijom.

-Cekacu, jos. Uzvratila sam tiho.

A u mojoj se glavi mantalo...gotovo. Sta uopste u ovom zivotu moze biti I gotovo? Kada moze biti kraj?I ko moze da daje sebi uopste za pravo da kaze da je nesto govoto kada se sve moze promeniti?

U svakom trenutku!

To vam je stvar sa zeljama.

Zelja nije samo ostvarenje. Zelja je nacin zivota. Ljudi koji umeju da zele imaju raznovrsnije puteve. Oni tragaju. Otkrivaju. Iscekuju. Oprobavaju. Istrazuju.Bore se.

Oni drugi sede i cekaju. Povremeno krive drzavu i sudbinu. Zivot naravno nastavlja da im servira ne pitajuci ih mnogo kao i prvima.

Ali da li bi sve bilo bas tako da su se borili za svoje zelje?

A da bismo se borili za svoje zelje trebalo bi da budemo nevinog i radozlanog srca, da se ne osvrcemo na ljude koji nam govore kako nema sanse i kako je sve izgubljeno ili previse mastamo.

Ne moze svako da ide za svojim zeljama, znate.

A u ovoj zemlji vise kao da niko nikome i ni u sta ne veruje. Niko se vise ne buni. Svi letargicno prihvataju ponudjeno i zive skepticno.

Mozemo ziveti ukalupljeni predrasudama plaseci se da pokusamo nesto van nasih granica a mozemo jednostavno prihvatati sve sto nam zivot servira i uzimati sanse.Bilo to lepo ili manje lepo.

Tako cemo se manje kajati. Znacemo da smo dali sve od sebe.

A da li zaista dobijemo ono sto zelimo onda kada to prestanemo da zelimo.

Verovatno.

Samo podsvest cesto ne radi ujednaceno sa svescu. Iako smo nesto prihvatili kao nemogucnost povrsno, podsvest daje signale i ne znaci da smo prestali bas to da zelimo.Samo smo se mozda malo umorili od traganja.

I bas kada orestanemo da se nadamo, to nesto dolazi.

Isto vam je kao i kada se uljuljkate i mislite da vam je konacno sve po volji i da ste konacno naucili da budete srecni. Tada sledi tras. Zivot nas pdrodrma i tresne tako snazno da je potrebno dosta vremena da se uspravimo i nastavimo.

Ono sto zivot zeli da nas nauci jeste da ne odustajemo. I da ne moze uvek sve biti lepo i dobro.

Ali da je sve to u jednom paketu zivot.

To vam je i stvar sa zeljema.

Nije vazan cilj nego put do njih koji sami sebi stvaramo.

Nacin naseg zivota koji sami odredjujemo.

Izlazim razocarana,nakon nekoliko sati provedenih pred kancalarijom.

Dobro. U ovoj zemlji se ne ceni vise nista, mislim ne zeleci da otvorim kisobran. Neka pokisnem. Neka osetim kisu. Bas me briga.

Idem ka stanici teskih nogu kao okovima okovanih.

Cujem telefon. Mrzi me da ga izvadim iz ogromne torbe u kojoj ima 1001 stvar.

Napokon se nevoljno javljam.

-Imate direktora na vezi. Dobio je vase Pismo. Rece ista ona sekretarica.Zeli da razgovara sa vama.

Pokusavam da se koncentrisem ali osmeh sa usana ne mogu da skrijem.

Like! 9