Neke ljude koji su otisli iz naseg zivota niko i nista ne moze zameniti. Oni zive vecno u nama.

Nakon nekih dogadjaja nikada necemo biti isti.

A neke se stvari jednostavno nece vratiti na staro.

Prosto je tako. Samo to je lako reci a malo teze prihvatiti. Mnogo je teze prihvatiti da nas zivot, na koji smo se navikli ,zasigurno nakon nekih gubitaka nece biti isti.

Jos je teze prihvatati da cemo morati da menjamo sebe. Svoje poglede na svet. Da stavljamo nove odbarmbene mehanizme. Rusimo sopstvene granice.Da cemo morato da prihvatimo onako kako nam je nametnuto.

Gubici su najcesce atak na nase samopuzdanje. Na nasu psiholosku licnost.

Razlicito se snalazimo u njima. Neki iz gubitaka uce. Nekima ostaje praznina koju niko ne moze popuniti.

Ono sto je potrebno da prihvatimo jeste da sve sto ima pocetak ima i kraj, Nista vecno nije.

Zivot ide dalje i ne pita nas. Postavlja nove izazove ,iskusenja, prepreke, pobede.

I niko od nas ne moze znati sta ga na sledecem cosku ceka.

Mozda je u tome i njegova sva lepota.

U neizvesnosti.

A gubici...nas svakako ne ostavljaju istima.

Jedno je sigurno. Tokom njih se suocavamo sa sobom i pronalazimo u sebi duboko skrivenu snagu za koji nismo ni znali da postoji.

Ono sto je najvaznije je da nakon njih ne izgubimo veru i pozitivnost, da isti ostave gorcinu sa kojom cemo dalje.

Da ne pamtimo losa iskustva kao jedina. Ako je nasto proslo lose ne znaci da ce tako biti naredni put iz nekog narednog pokusaja.

Gubici nas najcesce nauce da cenimo ono sto ce kasnije doci .

Like! 21