Jutro.Budim se.Rastežem u krevetu želeći da još malo u mislima sačuvam snove.Konačno i ja da sanjam nešto lepo nakon svih utvara i veštica koje su me u snovima redovno posećivale.Shvatam da imam na raspolaganju još sat.Čitav sat.Tek kada dospete u brak shvatite koliko taj sat znači.

Razmišljam.Da sam ostala u braku taj sat nikada ne bih imala.I ne samo to.Nikada više ne bih imala one nove,slatke početke,nova iskušenja,nove strepnje,upoznavanja,susrete,iščekivanja i sve ono što prva faza zanesenosti nudi.

Iako je mnogi podcenjuju ja je slavim.Uživam u njoj.Po meni ona daruje vrhunski osećaj koji se kasnije gubi usled gušenja veze,pritisaka,obaveza,svakodnevnice (ma u kolikoj ljubavi bili).Činjenica je želeli mi to da priznamo ili ne da se ljubav zajedničkim životom polako krza.

Da nestaju oni slatku ustupci koji činimo jedno drugom i slatka iznenađenja.Počinjemo da odrađujemo obaveze,život pa i strasti.

Malo me iznenađuje koliko ljudi vezuju ljubav uz zajednički život.Kao da ljubav mora da se završi zajedničkim životom.Kao da moramo da se budimo pokrej nekoga da bi ga voleli.

Na protiv nije to ljubav.To se zove potreba.Strah od samoće.Kako god.Možemo nekoga da volimo čak i više kada se budimo sami.Kada nam taj neko bude prva pomisao kada se probudmo.Svo to slatko iščekivanje,čežnja,želja...to je po meni ljubav.

Možemo li nekoga da volimo kada ne živimo sa njim?

Možemo li nekoga da volimo ako nismo u nekakvoj vezi obavezujućoj (sama me reč ova sledi) i zovemo ga kada osetimo za tim potrebu a ne zato što tako mora (i obrnuto naravno)?

Možemo li da volimo nekoga ako ne planiramo sa njim budućnost ili znamo da je ona nemoguća?

Možemoli da volimo nekoga ako ni sex nemamo sa njim?

Možemo li nekoga da volimo čak i ako ga ne vidimo ?

Verujte da možemo.Niti jedna od gore navedenih situacija nije preduslov za ljubav.

Istina je da se danas reč ljubav koristi uz sve i svašta.Da ona više služi za nekakvu reklamu nego za iskazivanje emocija.Da ljubav treba da se oseti a ne da se izgovara.Da zaljubljenost bacamo pod noge i omalovažavamo iako nam ona daje najlepše osećaje.

Svi bi u brakove i veze a niko nema niti malo tolerancije i smisla za kompromise.Svi bi decu a niko neće ništa zbog njih da otrpi.

Otud toliki razvodi oko nas.Razvod je postao normalnija pojava nego venčanje.Tužno.

I nakon svega svi zapnu za taj zajednički život kao da ljubav bez njega moguća nije.

Kako sam nekako uvek odudaralaod okoline,čak sam i sa sestrom svojevremeno svađala oko one moje idealne kombinacije koju su svi vezivali za kres šemu ili muški mozak.

Ja se svakim danom uveravam da je ona idealno rešenje.

Ni brak.Ni veza.Ni kres šema.Potrebno je da imate snažna osećanja prema toj osobi.Da pomislite na nju čim otvorite oči i da vam ona bude u mislima prene gošto u san utonete.

Ma gde bili i šta radili da osećate izvesnu snagu koju sa sobom nosi prava ljubav.Kao da možete protiv svega i protivsvih jer ste voljeni.

Da imate tu osobu nerestano u mislima.Nije važno da li će ona biti neprestano sa vama.Verujte uglavnom je obrnuto čak.

Dobar sex.Mnogo dobrog sexa bez kog ništa validno nije.

Viđanje isključivo po želji a nikako zato što tako mora.

Zajednički život ne.On samo donosi nevolje.

To bi otprilike bila ta toliko osporavana kombinacija.

Da li je ona moguća?

Da.

Mnogo je brakova i veza koji se zasnivaju na mehaničkom principu.Ljubav nije večna.Ona vremenom odlazi,zato što se menjamo mi ljudi.Ona jeste savršena ali mi zato nismo.

Zajednički život svakako nije uslov za ljubav.A oni koji smatraju da jeste samo imaju strah od samoće.Ništa drugo.

Otud valjda tolika manijakalna potreba za srodnim dušama.

Ljubav se ne traži.Ona pronalazi.


Princeza nemira želi vam dobro jutro i lep dan!