Ušetaj,samo ušetaj ovde gde mučim se sa hiljadu misli kao olova teških i još toliko nemira grešnih.

Ušetaj i ništa ne pitaj !

Hoćeš li mi reći molim Te šta mi imamo od filozofskih tvrdnji i još toliko grdnji koje jedno drugom da uputimo umemo ?

Šta su uopšte reči ?

Sitne male brojke izražene trenutnim mislima u kojima se tek ponekada nalazi mrvica osećanja.

Veruj mi izgovorene reči ne vode nikuda.Osim u uludo utrošeno vreme grickano zubima sudbine.

Šta će nam ta sitna bezvredna rešenja da lebde nad našim glavama dok su nam tela razdvojena?

Ušetaj !

Pa me bar malo umiri pokretima koje proizvode želje koje sam Ti u misli poslala.

Čupaj mi lokne.Pobedi me slatkim trzajima.

Čak i onda kada poželiš da kažeš reč,kada ona počne da se izliva u Tvome umu i krene ti sa usana prisloni mi ih na vrat i napravi ogrlicu od pohotnih poljubaca.

Vidiš li Ti kako mi još uvek pričamo ?

Čuješ li kako ne čujemo ni sopstvene reči?

Raspoznaješ li kako ne razaznajemo misli?

Zato ,ušetaj!

Ne stoj pred sudbine vratima

Ne zovi me u pomoć u sopstvenim fantazijama

Vrlo prosto i još jednostavnije ušetaj!

Pa nek nas u nebo vinu slatki oblaci od naše žudnje isklesani

Uštej i ne pitaj!

Ne pitaj koje su boje moji snovi

Niti iz kakvog se osećanja rađaju stuhovi ovi

Dokaži da smo dva stranca koja su se slučajno pronašla na istoj planeti

Putnici koji zejedno kreću kao istoj šteti

Neki novi model ljubavi

Stvaran Van granica večnosti

Ušetaj!

I ništa me više ne pitaj!