U svoj ovoj trci i buci globalnog,običaja, tuđih mišljenja ,nametanja,laktanja,krvničke borbe za vlast (makar se ona odvijala i u jednoj sobi),u svom haosu nepoverenja,interesa za koji se ljudi kače kao pomahnitali,trkom za nekakvom lažnom popularnošću koja se stiče pljuvanjem ili skidanjem gaća…

U svim tim osudama drugih ljudi zbog ovoga ili onoga…

Pitam se koliko imamo vremena da pogledamo nas same i upitamo se ko smo i šta smo?

Ne u ogledalo tela.

U ogledalo duše?

Vidim ljude koji se neprestanim ismevanjem drugih kriju od sebe.

Vidim i one koji od svoga bola ne umeju da vide radost koja im se smeši sa grane.

I one koji se samopromovišu lažima i veštačkim osmesima.

I one koji statusimaslikama i lajkovima na društvenim mrežama leče usamljenost.

I one koji imaju sve a zaprvo nemaju ništa.

Vidim i kako svako samo želi da predstavi sebe u najboljem svetlu.

Da bi mu zavideli.

Da bi ga se plašili.

Da ga ne bi žalili.

Kako god…

Šta se krije iza svih tih maski?

Ko smo to mi?

Šta zaista želimo a da nam nije nametnuto kao (najčešće) lažna vrednost?

Šta je to što želi naša duša?

Naše telo?

Upitamo li se ponekad?

Ili samo baljezgamo ovim životom jednom te istom utabanom i izlizanom stazom pretvarajući se u robote.

Osećamo bol samo onda kada izgubimo ono što smo imali.

Niko i ne razmišlja da li je bolje tako.Po nekoga.Po nas.Ne lakše je patiti.

Pre nego u nekoga uperimo prstom zbog ma čega…

Pogledajmo najpre sebe.

Možda onda nešto i otkrijemo.

Ovako večito živimo sa povezom na očima.

Neprestano razmišljanje i priča od drugima udaljava nas od nas samih.

Možda je na izgled lakše ali ne i kada se pogleda u ono ogledalo sa početka ove priče.

Ako smo opet preopterećeni trenutnim brigama…

Ne vidimo od sopstvenih briga ono lepo.Iste veličamo kao da se iza njih krijemo.

Večito jurimo za nečim a život nam izmiče.

Tražimo nekakvo savršenstvo a znamo da ne postoji.

Sve te lažne raklame,samopromocije i trke nas čine mizernim.

I tik…

Eto nas već na polovini života.

Žalimo za onim što nimo učinili i krivimo sudbinu.

Krivimo druge.

A u ovom životu,jedino smo odgovorni za sopstveni osmeh.

Jedino nam on i pripada.

Sve ostalo je tuđe.

Ljudi bez osmeha ,baš kao i oni koji se večito podsmevaju drugima…

Ne žive.

Samo egzistiraju plutajući po površini ništavila.

Ne budimo kao oni.

Ono dete u nama zna naše želje.Istinske želje,ne nametnute.

Teramo ga kako ne bi bili povređeni…

Anjegovo odstustvo boli više od svega.

Ostavlja tešku prazninu i pretvara nas u bića bez duše.

Ko smo ustvari mi?

Pravi mi?

Zašto smo ovde gde jesmo?

Nećemo otkriti sve dok smo zatrpani šljokicama,celofanom ukrasnih papirića i jeftinim perjem lažnogsamopromovisanja.

Kako odmiče vreme sve je gore.

Kao da je neko smislio dobar plan da nas otuđi jedne od drugih i udalji od nas samih i suštine našeg bića.

Tek…

Nije sve kao što izgleda.

Iza masaka kriju se potpuno drugačiji ljudi.

I nije više stvar da li neko želi da skine masku.

Veliko je pitanje ume li to.

Ili se u istu suživeo i usput izgubio sebe.

Ili se jednostavno plaši da pogleda sebi u lice.

Like! 14