Namirnice svrstane u jednu grupu mogu se međusobno zamenjivati, a da njihova biološka vrednost ishrane ne bude umanjena. Ovoj grupi pripada povrće koje se gaji zbog plodova i zadebljalog korena, lista i lisnih drški.

U plodovito povrće ubraja se: bundeva, čajota, dinja, krastavac, lubenica, lufa, paprika, paradajz, patlidžan (plavi paradajz) i tikva.
U korenasto povrće ubraja se: celer, cvekla, dajkon, hren, keleraba, komorač, paštrnak (paskanat), peršun, repa baštenska, rotkva crna, rotkva bela, rotkvica, šargarepa i špargla.

BUNDEVA (Cucurbitaceae) – kod nas najpoznatiji kultivirani predstavnici porodice bundeva su: bundeva (Cucurbita pepo L.), tikvica (Lagenaria vulgaris), krastavac (Cucumis sativus), dinja (Cucumis melo), lubenica (Citrullus vulgaris) i drugi. Najčešće ima jednopolne, pravilne petoročlane cvetove s podraslom plodnicom.

U kultivirane sorte bundeva ubrajaju se:
– žuta bundeva (ili dulek),
– muskatna bundeva, i
– drugi oblici.

Bundeve su male hranljive ali velike lekovite vrednosti, 100 g jestivog dela ima 28 kalorija. Bundeva sadrži: 90% vode, hranljive materije (1-2 g proteina, 3-5 g šećera, 0,1 g ulja), mineralne materije (kalijum, fosfor, kalcijum, gvožđe, mangan), vitamine (A, B1, B2, B3, B6, PP, C, niacin, folnu kiselinu), pektin, enzime. Sorte sa narandžastom bojom mesa sadrže značajne količine karotinoida, provitamina A. 100 g pečene bundeve ima svega 126 kalorija.
Veoma je svarljiva. Mogu je jesti i deca i stariji. Kulinarske mogućnosti bundeve su velike, pripremaju se razne vrste slatkih i slanih jela. Najčešće se koristi kuvana, dinstana, pečena, ili kao nadev za razne kolače, zatim za supe, variva, pripremanje pekmeza, džema, slatkog i soka (pomešanog sa šargarepom, paradajzom, jabukom, grožđem ili šljivom). Vrlo blag ukus bundeve se može popraviti dodavanjem začina, npr.: cimet, karanfilić, kari, jabuka, limun, narandža.
Cvet bundeve se koristi pohovan u ishrani. 100 g jestivog dela ima 12 kalorija. Cvet sadrži: hranljive materije (proteine, ugljene hidrate, masnoće), mineralne soli (gvožđe, kalcijum, fosfor), vitamine (B1, B2, C). Cvet bundeve se koristi samo sveže ubran, opran i dobro oceđen. Uvalja se u brašno ili tekuće testo i prži. Naročito su ukusni cvetovi napunjeni seckanom šunkom i tvrdo kuvanim jajima.
Semenke bundeve imaju znatno veću hranljivu vrednost od mesnatog dela. Sadrže proteine, masne kiseline, fitosterole, tokoferole, saharozu, minerale (fosfor, cink, magnezijum, gvožđe i selen u tragovima), vitamine (A, B1, B2).
Lekovita svojstva: pospešuje izlučivanje mokraće (diuretik) pa se preporučuje u dijetoterapiji reumatizma, zapaljenja bubrega i mokraćnih puteva, šećerne bolesti i bolesti srca koje su praćene otokom. Uzeta ujutro kao kompot na prazan želudac deluje kao sredstvo protiv zatvora. Bundeva deluje ublažavajuće i umirujuće, zbog čega je pogodna u ishrani bolesnika koji boluju od zapaljenja tankog creva. Olakšava tegobe kod zapaljenja debelog creva. Efikasna je i za smanjenje povećanog holesterola u krvi.
U svim napred navedenim slučajevima uzima se kao kuvana ili pečena ili se koristi isceđen sok.

CELER (Apium graveolens) – koristi se koren, lišće i drške koji imaju potpuno ista svojstva. Cela biljka je hranljiva, blago stimulativna i jača organizam. Koristi se kao hrana i začin, sveži listovi se dodaju raznim salatama. Ubraja se u najhranljivije povrće. Sadrži oko 1,10% etarsko i masno ulje, glikozide, flavonoide i furanokumarine. Naročito je bogat mineralima i vitaminima. Od minerala sadrži: veliki procenat kalijuma, natrijum, kalcijum, fosfor, bakar, hlor, jod i drugih mikroelemenata. Glavni sastojak ulja je limonen i alkaloid apin. Od vitamina, osim vitamina C sadrži karoten, gotovo sve vitamine grupe B, vitamin K i E. Lišće celera pri sušenju ne gubi aromu, pa se upotrebljava kao začin za supe, umake i salate. Koren se u ishrani koristi za supe, pire, pohovanje, ćufte, salate i dr.
Lekovita svojstva: koristi se sa ostalim lekovitim biljem kao diuretik, za poboljšanje apetita i bolje varenje. Deluje umirujuće. Snižava krvni pritisak, čisti jetru, normalizuje nivo šećera u krvi. Preporučuje se kod reume, artritisa, upale mokraćnih puteva, kod celulita (posebno kad se uzima celerov sok, ali strogo po uputstvu recepture).

CVEKLA, cikla (Beta vulgaris L ssp. esculenta) – koristi se zadebljali okrugli ili izduženi koren i mlado lišće. Prijatnog je ukusa i crvenkaste boje. Male je hranljive vrednosti, oko 40-45 kalorija i lako se vari. Sadrži: 88% vode, hranljive materije (1,7 % belančevina, 9,5% ugljenih hidrata, 0,1% masti i 0,9% celuloze); mineralne sastojke, ukupno čak 1% (345 mg kalcijuma, 62 mg natrijuma, 35 mg kalijuma, 0,8 mg gvožđa, 44 mg fosfora, magnezijum, jod, fluor, mangan, bakar, sumpor, brom, litijum, rubidijum, cezijum i stroncijum), vitamine u cvekli nema mnogo: (0,02 mg B1, 0,05 B2, 10 mg vitamina C i 0,04 mg PP, karotina i nijacina. Cvekla u ishrani se koristi za supe, piree, umake, salate i druga mešana jela. Salata od kuvane cvekle u marinadi (još bolje pečene u pećnici) jabukovog sirćeta, ulja (najbolje maslinovog), začinjena kimom i malo osoljena. Salata odlično prija uz riblje specijalitete, praseće ili drugo pečeno meso, musaku...
Pogodna je za mešane salate. Naročito je blagotvorna kad se jede presna, rendana i začinjena. Sok od cvekle je veoma lekovit.
Lekovita svojstva: veoma je lekovita, blagotvorno deluje na organizam i povećava njegovu otpornost na infekcije respiratornog sistema. Idealno deluje na snaženje fizičkih ili iscrpljenih osoba. Lekovitom je čine betanin i betain, glutaminska i asparganska kiselina (veoma važne za funkciju mozga i nerava). Antocijan je obojena crvena materija koja u sebi sadrži veliku količinu gvožđa. Cveklin sok povoljno utiče na obnavljanje krvi, otklanja smetnje u krvotoku, reguliše krvni pritisak (naročito nizak), suzbija tumor. Podstiče lučenje mokraće i razmenu materija, reguliše rad želuca i creva, jača jetru, podstiče lučenje žuči. Umirujuće deluje na nervni sistem. Pogodna je u lečenju nadbubrežne žlezde. Pije se sirovi sok cvekle.
Preporučuje se u lečenju osteoporoze. Ne smeta osobama sa poremećenom želudačnom kiselinom.

ČAJOTA, meksički krastavac - pripada familiji tikava Cucurbitacae. Višegodišnje je vrežasto povrće. Plod je kruškastog oblika (sa ili bez bodlji) sa jednom semenkom, a težine od 20–60 dg. Plod je hranljiv, bogat skrobom, ukus je sličan baštenskoj repi, korenu kupusa ili patlidžanu. Koristi se svež, prethodno oljušten za salatu, kuvan, pečen ili pohovan.

DAJKON, daikon, japanska rotkva (Raphanus sativus) – duga bela rotkva, zadebljalog korena (ali može da bude crna ili krem) sa svetlozelenom pigmentacijom. Naraste od 12-30 cm, pa i više, prečnika od 4-6 cm. Težina pojedinih primeraka dostiže i do 40 dg. Meso je sočno, hrskavo, bele boje, blagog slatkastog ukusa. Osim korena koristi se i lišće koje je bogato C vitaminom, beta-karotinom, kalcijumom i gvožđem. Male je energetske vrednosti, 18 kcal u 100 g. Sadrži mnogo fruktoze, skrobne sastojke, pektin i celulozu. Od minerala sadrži kalijum i kalcijum i vitamin C (obezbeđuje 34% dnevne preporučene doze), kao i aktivne enzime. Bogat je glikozidima i specifičnim materijama sa fitoncidnim i baktericidnim delovanjem. Koren se jede sirov u vidu salata, iseckani kao garnirung (prilog jelu) ili termički obrađen na razne načine (brzo prženje na malo masnoće). Može da se peče i na roštilju, u pećnici, prži ili kuva kao varivo ili u čorbi. Sprema se za zimnicu metodom kišeljenja kao repa ili se usoli. Prethodno ga treba očistiti kao šargarepu.
Lekovita svojstva: potpomaže varenje, rastvara određenu vrstu kamenja u žuči (kao crna rotva i hren). Odstranjuje naslage masnoće i sluzi nagomilane u organizmu. Strugani dajkon pomaže u varenju uljastih namirnica.

DINJA (Cucumis melo L.) – povrće iz porodice krastavaca. Nisko je kalorična, ima intenzivnu aromu. Meso je vrlo sočno i slatko, žutonarandžasto boje. Koristi se plod, koren i seme. 100 g ima 30 kalorija. Sadrži: oko 90% vode, 1% belančevina, 5,5% šećera, minerale (11 mg kalcijuma, 11 mg magnezijuma, 17 mg fosfora, 300 mg kalijuma, 9 mg natrijuma, 14 mg sumpora i malo bakra, gvožđa i cinka. Ima vitamine (2 mg vitamina A, vitamine grupe B, 25 mg vitamina C, 10 mg fitosterola), 17 mg folata, eterična ulja. Ukusne su i lekovite koštice dinje. U korenu ima pektina, kalcijeva malata, smole, voska i melonemetina (prouzrokuje proliv i povraćanje). Plod se koristi u obliku voćne salate, kompota ili pekmeza. Zrela dinja se prepoznaje po lepoj zlatnoj boji i tvrdoj čistoj kori. Vrsta ananas dinje je vrlo cenjena jer ima aromatični miris i sladak ukus. Uglavnom se služi za doručak, ukusna je sa pršutom (kao predjelo) ili kao desert posle obroka.
Kontraindikacije: može delovati nadražajnio kod osetljivih osoba, jer izaziva dijareju ili nadražuje sluznicu digestivnih organa (sumpor).
Lekovita svojstva: osvežava i psihički smiruje. Pomaže kod probavnih smetnji, u lečenju žuči i mokraćnih kanala, ublažava bolove kod opekotina. Deluje diuretički, pročišćava bubrege. Hidrira i ima antikancerogene osobine, čuva srce. Preporučuje se onima sa visokim pritiskom i kod zadržavanja tečnosti. Pospešuje rad bubrega i izbacivanje štetnih materija i toksina. Koštice se koriste za izbacivanje peska i kamena iz bubrega, kod upala organa za varenje, smanjivanju bolova stomaka. Ublažava bolove kod uboda i opekotina.

HREN (Armoracia rusticana) – energetska vrednost svežeg hrena iznosi 63 kcal na 100 g. Koren hrena sadrži bogatstvo šećera. Odličan je izvor vitamina C, B1, B2, B6 i eteričnih ulja. Od minerala sadrži mnogo kalijuma, željeza, kalcijuma, magnezijuma i fosfora. U korenu se još nalaze: glikozid sinigrin i alil izotiocianat (koji imaju izrazito antikancerogena i antibiotska svojstva), aspargin, arginin, glutamin, aloksurne baze, oksidaze, peroksidazu, sumpor i spojeve sumpora. U kulinarstvu se koristi kao veoma ukusan dodatak jelima, za salatu, umake, dodaje se zimnici, a od mladog lišća se priprema veoma ukusna salata, umaci i uvija sarma.
Kontraindikacije: hren škodi bolesnicima koji su oseljivi na sirov luk, a u većim količinama i zdravim osobama.
Lekovita svojstva: podiže prirodnu otpornost organizma, štiti od prehlade, olakšava i stabilizira probavu, pospešuje izlučivanje mokraće, smiruje kašalj, upale mokraćne bešike i debelog creva. Deluje kao prirodni antibiotik. Odličan je diuretik, kod reumatizma. U narodnoj medicini (narendan ili kuvan) se koristi za pravljenje melema koji otklanjaju pege od sunca, staračke fleke i plikove. Oblog od naribanog hrena primenjuje se za ukočenost mišića i zglobova.

KELERABA (Brassica oleracea var. gongylodes) – plemenito, ukusno i korisno povrće. Boje je bledozelene ili plavoljubičaste (jer kora sadrži antocijan). Dok je mlada, vrlo je sočna, mekana i ukusna. Kao takva se koristi sirova za pripremu salata, ali nejčešće se kuva, dinsta ili peče kao gomoljasto povrće. Male je hranljive vrednosti, 100 g jestivog dela ima 24 kalorija. Keleraba ima 11,91 g suve materije, 2,46 g proteina, 6,5 g šećera, 0,13 g biljnjnog ulja, 1,57 g celuloze. Sadrži: mineralne soli 500 mg (kalijum, kalcijum, fosfor, gvožđe) i 61 mg vitamina C, 0,05 mg B1. Koristi se zadebljali deo dok je mlad, jer biljka brzo udrveni. Mlado lišće i stabljika su mekani i sočni, imaju više vitamina i minerala (naročiti karotina i fosfora) nego zadebljani koren. List i stabljika se kuvaju u slanoj vodi za krem-supu ili varivo. Karakaterističnog je mirisa i ukusa što im daje eterično ulje koje sadrži.

KOMORAČ, morač (Foeniculum vulgare, Eng-Fennel) – liči na kopar, ali miriše na anis. Veoma je važna začinska, industruijska i lekovita biljka (lekoviti je koren, nadzemni deo biljke u leto, a seme kad dozre). Koristi se veoma zadebljana glavica, stabljika, lišće i seme. Listovi i stabljika dodaju se kao dodatak zelenoj salati, salati od paradajza, a nezreli zeleni listići za pripremu kiselih krastavčića, povrća i kiselog kupusa. Glavica se koristi za jelo pojedinačno ili u kombinacijama, odličan je dodatak ili sastojak salata, a kuvan se obično jede s nekim prelivom. Koren sadrži oko 18% biljnog ulja, 5% šećera i 20% proteina. Listovi su perasto višestruko razdeljeni, plavkastozeleni, a listići igličasti i tanki, veoma prijatnog mirisa (sadrži anetol i fenhon), slatkastog su i veoma aromatičnog ukusa. Koriste se kao začin sirovi ili kao dodatak kuvanim jelima, za umake, supe i marinade. Mlado lišće sadrži 50-120 mg% vitamina C i oko 7 mg% beta karotina.
Seme se koristi kao dodatak sirovoj hrani, hlebu i pecivima, konzervisanom povrću, dajući im slatkastu osvežavajuću aromu. Dodaje se plodovima mora, ribi, svinjetini, umacima, hlebu i keksu. Ono sadrži 2-4% etarskog ulja, čiji je glavni sastojak anetol 50-60%, fenol, alfa-pinen, limonen i felandren. Svi delovi imaju sladak ukus i prijatan miris koji potiču od fenolnog jedinjenja anetola koji ima antiseptično dejstvo. Ekstrakti etarskog ulja se koriste za proizvodnju alkoholnih i bezalkoholnih pića, likera, slatkiša i dr.
Lekovita svojstva: osvežava, pospešuje probavu, jača apetit (poseduje digestivne i stimulativne osobine). Koristi se u lečenju kašlja, bolova u prsima, grčeva, vetrova, prehlade i gripa. Delotvoran je kod nadutosti, zatvora, problema sa crevima, disajnih organa (razređuje sluz). Koristan je kod lečenja bolesti bubrega i želuca. Pojačava stvaranje mleka.

KRASTAVAC (Cocumis sativus L.) – sočni su, prijatnog i osvežavajućeg ukusa. Oni imaju najmanju energetsku i hranljivu vrednost, svega 10-14 kalorija na 100 g. Sadrže oko 95% vode, 0,6% proteina, 0,1% masti, 3,2% ugljenih hidrata, šećera i sluzi. Sadrže veoma važne minerale: 173 mg kalijuma, oko 16 mg kalcijuma, 30 mg fosfora, 0,8 mg gvožđa, natrijuma, magnezijuma, joda (organizam ga lako usvaja) i mangana. Bogati su vitaminom A, skoro svim vitaminima grupe B i vitaminom C (11 mg u 100 g). Krastavci se koriste sveži: za salatu (salatari), kuvani (varivo ili punjeni različitim nadevima), zapečena jela i zimnicu (kornišoni). Po pravilu krastavci se jedu sirovi, i ne sole se, jer gube svoja lekovita svojstva. Vrlo su ukusni pomešati sa kiselim mlekom (ili jogurtom), belim lukom i seckanim listom peršuna.
Lekovita svojstva: zbog velike količine kalijuma eliminišu višak tečnosti i štetnih otpadnih materija iz organizma, protiv bolesti želuca i creva, upale kože, svraba, ujeda insekata, kod lečenja mokraćnih kanala, čišćenje krvi, boljeg rada bubrega, spoljnih hemoroida, za ulepšavanje i osveženje lica.

LUBENICA, bostan (Citrullus vulgaris) – pripada porodici bundeva (Cucurbitaceae). Plod je težak i preko 10 kg. Nisko je kalorična, jestiva, okruglog ili ovalnog oblika sa veoma sočnim crvenim ili žutim mesom i crnim ili smeđim brojnim semenkama. U ishrani se koristi sveža, u voćnim salatama i za pravljanje slatkog. 100 g jestivog dela ima 36 kalorija. Sadrži: preko 90% vode, oko 1,5% proteina, 8-10% voćnog šećera, minerale: 158 mg kalijuma, 10 mg kalcijuma, 11 mg fosfora, 11 mg magnezijuma, 0,8 mg gvožđa, 11 mg fluora, 0,3 mg cinka, 0,12 mg bakra i 1 mg joda. Od vitamina sadrži: 30 mg karotena, 200 mg beta-karotena, vitamine grupe B, 6 mg vitamina C, 5 mg folata. Sadrži jabučnu i limunsku kiselinu, azotne materije, antioksidans likopen, fitin, pektin i vosak. 3 kg pojedene lubenice sadrži oko 20 g proteina. Lubenice se ubrajaju u jednu od najzdravijih vrsta povrća. Vare se na isti način kao i voće. Lubenica ne ispušta vodu odmah, jer organizam prvo vari njenu tkivnu rešetku pa na taj način postepeno dobija tečnost. Zahvaljujući njenim enzimima koji podstiću varenje, ubrzava se izbacivanje toksina iz organizma. Treba ih jesti uvek na prazan stomak, a nikako uz drugu jelo ili posle obroka. Njen sok ulazi u sve ćelije i tkiva, hladi ih i hrani. Preporučuje se u dijetama zbog niske kalorične vrednosti. Od lubenica se prave razni džemovi, slatko, voćne salate i druge poslastice. Meso uvaljano u brašno, čak se prži na ulju.
Lekovita svojstva: utiče na rad organa za varenje, jetru, srce i krvotok, aktivira i čisti creva, bubrege i zglobove, deluje na izlučivanje vode iz organizma, normalizuje pH vrednost krvi. Nezamenjiv je diuretik, snižava holesterol i štiti od nekih vrsta kancera (grlića materice, prostate, pluća, dojke i sistema za varenje). Ako se konzumira 5 do 6 kg čistog mesa lubenice u toku dana pospešuje izbacivanje kamena iz bubrega i bešike.
Kontraindikacije: nepodnošenje ili nadimanje, najčešće je posledica istovremenog konzumiranja sa drugim jelima.

LUFA – postoje dve vrste lufe: glatka lufa (Luffa cilindrica) sa zrelim plodovima dužine do 80 cm i rebrasta lufa (Luffa acutangula) sa plodovima dužine do 40 cm. Jednogodišnja je zeljasta puzavica iz porodice tikava, slična obliku većeg krastavca. Za ishranu se koriste samo mladi plodovi, veličine promera oko 3 cm i dužine do 10 cm (pre stvaranja celulozne strukture). Zelene je boje nalik na krastavce išarane crnim prugama. Mlade lufe u kulinarstvu se koriste termički obrađene dinstane ili pohovane, a i za šalše (ljut preliv od povrća). Zreli plodovi lufe ne mogu se koristiti u ishrani, već imaju potpuno drugu namenu. Koriste se u kozmetici kao sunđer, za izradu uložaka za obuću, kao izolacioni materijal i dr.

PAPRIKA (Capsicum annuum L.) – grmoliko razgranata zeljasta biljka. Postoje različite vrste i oblici paprike. Plodovi mogu biti okrugli (paradajz paprika), izduženi (babura), vretenasti (rogulja). Nedozreli plodovi su tamno-zeleni, svetlozeleni do zelenkastožuti, različite veličine od 2 do 20 i više cm. Prema ukusu može biti slatka, srednje ljuta i ljuta. Ljuta papričica (čili ili kajenska paprika) ima naziv Capsicum frutescens. Relativno je svarljiva, hranljiva, začinska, dijetska i lekovita namirnica, koja je danas nezamenljiva u kulinarstvu.

U mnogim jelima se koristi kao glavni sastojak, nezamenljivi dodatak ili samo začin. Ljutinu ljutih papričica i niz blagotvornih dejstava daje alkaloid kapsaicin (oko 0,20%), još sadrži masne kiseline, flavonoide, vitamine A, B, C, karotin, eterična ulja i šećer. Kapsaicin se nalazi u žilicama (placentama) i semenu, njegov unos podstiče lučenje sokova za varenje. Crvena boja potiče od karotina (provitamina A) i antocijana. Paprike crvene boje, zreliji, mesnatiji i krupniji plodovi imaju veću energetsku i nutritivnu vrednost od paprika žute i zelene boje. 100 g sveže crvene babure daje 42 kalorije. Sadrži 89% vode, ukupna količina mineralnih sastojaka iznosi 700 mg. Zelena sveža paprika ima 28 kalorija, a ukupna količina mineralnih sastojaka je 500 mg. Paprika sadrži vitamine (60 mg B1, 30 mg B2, B6, nijacin i vitamin E). 100 g jestivog ploda sadrži: ugljene hidrate - šećere (glukozu i fruktozu), masnoće (biljno ulje), organske kiseline, celulozu. Bogata je mineralima (gvožđem, kalijumom, natrijumom, magnezijumom, fosforom, sumporom, hlorom). Najveći je prirodni izvor vitamina C (od 100–250 mg, 3-4 puta bogatiji od limuna i narandže) i P (citron). Oba ova vitamina su u najpovoljnijem odnosu u prirodnom obliku. Vitamin P štiti vitamin C od propadanja tako da se veoma dugo može održati bez promene. Najveća količina vitamina C koncentrisana je oko peteljke, zato treba odstraniti što manju površinu. Osim toga je vrlo bogata balastnim materijama.
Nedozreli plodovi se koristi kao povrće (za salatu, variva i druga jela). Koristi se sveže pripremljena ili sušena paprika na razne načine ili konzervisana (kisela ili zamrznuta), slatka ili ljuta. Otklanjanje ljuske (zbog celuloze izaziva povećanje sadržaja kiselina u želudačnom soku), obično pečenjem, čini je dostupnim i obolelim od gastritisa.
Kontraindikacije: prekomerni unos ljute paprike može da dovede do pojave gastritisa, povećanja kiseline u želudačnom soku, zapaljenja bubrega, zatvora i hemoroida.
Lekovita svojstva: potiču od njenog složenog hemijskog sastava. Otvara apetit, pomaže varenju, štiti od kardiovaskularnih i gastrointestinalnih bolesti, dezinfikuje i smanjuje loš holesterol. Vitamin P je najbolje sredstvo za jačanje zidova sitnih krvnih sudova (kapilara), za održavanje njihove elastičnosti. Kapsaicin leči glavobolju u predelu oko slepoočnica i očiju. Vitamini C i P zajedno utiču na širenje krvnih sudova odnosno smanjuju povišeni krvni pritisak i poboljšavaju protok krvi. Ljute papričice sprečavaju zgrušavanje krvi (koagulaciju) produženjem vremena. Paprika ima i afrodizijačko svojstvo, pa je nazivaju „vijagrom siromašnih”. Kontraindikacije: preterana upotreba ljute papričice može izazvati gastroenteritis i oštetiti jetru. U trudnoći izbegavati terapeutske doze ljute papričice. Seme ove paprike može biti toksično pa ga ne treba koristiti.

Česte mešavine ljutih paprika:

TABASKO – oljušteni plodovi ljute paprike su osoljeni, usitnjeni i pomešani sa vinskim sirćetom.

ČILI – ima je više vrsta. Ljuti osušeni crveni feferoni se samelju u prah i dodaju se manje ljute paprike, kim i drugi začini. Od ove mešavine sa dodatkom paradajz pirea, crnog luka, aromatičnih trava, korijandera i limunovog soka pravi se šalša. Čili pripada vrsti vrlo ljutih paprika. Utiče da jelo bude siromašno mastima, ali vrlo bogatog ukusa. Od čili paprika priprema se i zimnica u sirćetu, ulju ili alkoholu. Za teglu od 2-2,5 dl potrebno je 15 dg crvene čili paprike. Oprane paprike očistiti i iseckati na kolutove, posuti ih sa 4 kašike soli, promešati i ostaviti 30 minuta. Isečenu papriku premestiti u cediljku i ostaviti preko noći. Sutradan je rasporediti po kuhinjskom papiru i ostaviti 2 sata da se suše. Sipati ih u teglu, doliti 1 dl maslinovog ulja, zatvoriti i ostaviti 7 dana. Po želji dodati začinsko bilje.

KARI – veoma „otrovno¨ ljuta mala pečena i oljuštena paprika pomešana sa raznim prilozima.

ČILIBASKO – srpska varijanta sitne ljute pečene i oljuštene paprike pomešane sa belim lukom, listom peršuna, vinskim sirćetom i uljem.

PARADAJZ (Solanum lycopersicum L.) – male je hranljive vrednosti. Količina od 100 g jestivog dela ima 23 kalorije. Izuzetno je bogat likopenom. Plod je crvene boje, sočan i aromatičan. Od osnovnih sastojaka sadrži: 94% vode, 1 g proteina, 0,2 g masti i 4,4 g ugljenih hidrata (fruktoze, glukoze i saharoze). Od minerala su zastupljeni: 274,8 mg kalijuma, 24,8 mg fosfora, 12,2 mg kalcijuma, 10,5 mg magnezijuma, 3 mg natrijuma, 0,5 mg gvožđa, 0,2 mg cinka, 0,1 mg bakra i sumpora). Od vitamina sadrži: (100 µg vit.A, 0,055 mg B1, 0,042 mg B2, 0,105 mg B6, 0,61 mg PP, 22,7 mg C, 0,3 mg E i K vitamina. Od ostalih materija ima: organske kiseline (jabučna i limunska), likopen, celuloza i pektin. Crvena boja paradajza potiče od likopena, biljnog pigmenta rastvorljivog u mastima (pripada familiji karotena). Karotenoidi najčešće mogu biti: žućkasti, narandžasti i crveni. Nalaze se u povrću i voću. Paradajz je glavni izvor likopena, moćnog antioksidansa i antiancerogene supstance. Koristi se za supe, čorbe, variva, đuveč, zapečena jela, punjenje, za sosove, prelive, salate i druga slana jela. Može se pripremiti slatko, džem i sl. Preporučuje se u vidu salate, kao sok, pire ili kečap (naročito za stare iznurene osobe).
Preporuka: najveća je korist ako se paradajz koristi svež. Paradajz jesti neposoljen, jer natrijum uništava njegove sastojke (naročito kalijum).
Lekovita svojstva: povečava otpornost organizma, blagotvorno deluje na regulisanje metabolizma, pospešuje izlučivanje vode iz organizma, nesoljeni snižava povišeni krvni pritisak. Preporučuje se malokrvnim osobama, srčanim bolesnicima, reumatičarima. Mogu ga koristiti i dijabetičari, a zbog visokog sadržaja kalijuma preporučuje se i srčanim bolesnicima. Likopen poseduje višestruko blagotvorno dejstvo na ceo organizam, smatra se ubicom raka. Pripada grupi karotenoida (kao što su beta-karoten i lutein). Rastvorljiv je u mastima. Likopen ima tedenciju taloženja u tkivima, pre svega u prostati, jetri i nadbubrežnoj žlezdi. Povećanje nivoa likopena u tkivima smanjuje oksidativna oštećenja bioloških sistema. Naročito likopen sa ostalim oksidansima vezuju slobodne radikale i zajednički neutrališu njihove štetne efekte. Likopen pomaže u snižavanju štetnih efekata holesterola i triglecirida, u čelijama masnog tkiva, ima zaštitni efekat u nastanku ateroskleroze, infarkta srca i poboljšava ukupni antiaksidativni status celog organizma. Veoma je značajan u prevenciji bolesti, malignih promena u želucu, debelom crevu, grliću materice, čuva zdravlje i održava vitalnost celog organizma.
Posebna napomena: Ni nezreli ni prezreli paradajz nije za upotrebu. Peteljka i produžetak lože sadrže solanin koji je štetan po zdravlje. Treba dobro očistiti paradajz sa spoljne (peteljka, listovi) i unutrašnje strane (zelena loža i krakovi) od pomenutih delova.

PAŠKANAT, paštrnak (Pastinaca sativa) – ima karakterističan miris. Svi biljni delovi (koren, list i plod) imaju specifičan miris i ukus. Aromatičan ukus i miris potiče od eteričnog ulja koga ima najviše u plodovima. 100 g ima 84 kalorije. Sadrži: 1,7 g proteina, 18,3 g ugljenih hidrata i 0,4 g masnog i etarskog ulja. Bogat je vitaminom C, B i E, organskim kiselinama, pektinom i alkaloidom pastinacin (ima ga u svim delovima biljke).
U kulinarstvu se koristi svež i osušen, kao dodatak za supe, jela sa mesom, povrćem i dr.
Lekovita svojstva: jača apetit, pospešuje varenje, ublažava stomačne tegobe i bolove u grudnom košu (prouzrokovane začepljenjem arterije srčanog mišića). Jača srce i reguliše njegov nepravilan rad, reguliše krvni pritisak i ojačava zidove krvnih sudova. Deluje na bubrege poboljšavajući njihov rad i izlučivanje mokraće. Ima umirujuće dejstvo na organizam, pojačava znojenje čime smanjuje telesnu temperaturu). Koren i seme deluju kao diuretik, regulišu krvni pritisak i poboljšava laktaciju kod dojilja.

PATLIDŽAN, plavi paradajz (Solanum melongena L.) – po obliku može biti loptast, jajolik ili kruškast i teži od 50-100 dg. Nisko je kaloričan, 100 g jestivog dela ima svega 29 kalorija. Sadrži: 92,7% vode, 1,1% proteina, 5,7% ugljenih hidrata, 0,1% masti, 3,4% vlakna, minerale: 14 mg kalcijuma, 184 mg natrijuma i kalijuma. Sadži malo vitamina C, vitamina grupe B i provitamina A i u tragovima saponin i alkaloide. Obiluje antiaksidansima: antocijanom, nasuninom i flavoninom. U kulinarstvu najviše se ceni njegov karakterističan ukus. Od patlidžana se mogu pripremati mnogobrojna i vrlo ukusna jela, kako kuvana, tako i pržena. Od njega se pripremaju samostalna jela, ali najčešće se priprema zajedno sa paradajzom i tikvicama. Plodovi se obavezno beru u tehnološkoj zrelosti. Takovi plodovi imaju ljubičastu boju, sjajnu pokožicu i dosta su čvrsti. Omekšali i stari (uvenuli) plodovi mrke boje, bez sjaja pokožice nisu za jelo (sadrže solanin).
Kontraindikacije: alkaloidi mogu stvarati probleme sa varenjem pa čak i nervne smetnje. Kuvanjem se smanjuje čak za 50%.
Lekovita svojstva: deluje protivupalno, antialergijski i u borbi protiv slobodnih radikala i kancerogenih materija. Antioksidansi čuvaju ćelije od oštećenja i propadanja.

PERŠUN (Petroselinum hortense) – koristi se koren i list za pripremu supa, jela od mesa, ribu, plodove mora, sosove od povrća, jaja, salatu, jela sa testom i pirinčom. Koren – ima 48 a list peršuna 20 kalorija. Koren sadrži: 3,7 g proteina, 6,7 g ugljenih hidrata i 0,72 g masti, mineralne soli (gvožđe, magnezijum, kalijum, kalcijum, mangan), glikozide, flavonide, ketone, tanin, palmitinsku kiselinu, kamfor. Veoma je bogat vitiminima A, B1, B2, B12, C (u 100 g ima 170-250 mg) i E. Sadrži 22% biljnog ulja i 2—6% etarsko ulje (Petroselini oleum) u svim delovima biljke. Glavni sastojak ulja je apiol.

Lišće peršuna je veoma lekovito, pa ga treba isključivo koristiti svežeg. Pri termičkoj obradi u tečnosti (supe, čorbe, variva) dodaje se pri kraju kuvanja, a u čvrstu masu (faširano meso, musaka) ga treba umešati.
Lekovita svojstva: pojačava izbacivanje tečnosti, utiče na snižavanje krvnog pritiska, smiruje nerve, olakšava mokrenje, ublažava bolove.

REPA BAŠTENSKA (Beta vulgaris, spp. rapa) – ima mesnati odebljali koren ovalnog oblika, boje bele, žute ili ružičaste (poznate kao stočna repa, danas žuta Binal ili crvena Rubinal). 100 g ima 41 kaloriju. Sadrži 1,3 g proteina, 8,7 g ugljenih hidrata i 0,1 g masti. Ona je jedan od najbogatih izvora folne kiseline i betaina. U ishrani se koristi koren za salatu, variva i pite, svež ili kiseo.
Lekovita svojstva: snižava nivo homocisteina u krvi, deluje na upalni proces koji oštećuje arterije i povećava rizik od nastanka srčanih oboljenja.

ROTKVA CRNA (Raphanus sativus) – postoje dve glavne vrste: zimska crna i zimska bela rotkva. Koren ima loplast oblik (malo kolačast), intenzivno je crne boje, srednje krupan. Crna rotkva ima belo hrskavo meso, umereno ljuto, specifičnog mirisa. Male je energetske vrednosti. Koristi se samo zadebljali koren u sirovom stanju kao hrana i lek. Sadrži: hranljive materije (proteine, ugljene hidrate, masti i celulozu), mineralne materije (kalijum, kalcijum, fosfor, natrijum, gvožđe i u manjim količinama magnezijum, sumpor, bakar, kobalt, cink i fluor), sumporno ulje rafanol, vitamine i druge sastojke. Ljutinu daju jedinjenja sa gorušičinim uljem, što je ljuća to je i kvalitetnija. Crna rotkva u ishrani se najviše koristi za salatu. U ishrani rotkva se ne sme soliti. Koristi se svež sok.
Kontraindikacije: ne preporučuje se osobama koje imaju zapaljenje želuca ili creva u bilo kom obliku.
Lekovita svojstva: podstiče apetit, protiv stvaranja kamenca u žuči i drugih oboljenja žučnih kanala.

ROTKVA BELA ima razvijenu zelenu lisnu rozetu. Zadebljali koren je okrugli do kolačast, bele pokožice i mesa. Meso je čvrsto i umereno ljuto. Koristi se u svežem stanju na isti način kao i crna rotkva.

ROTKVICA, mesečarka (Radix Raphani, Raphanus sativus) – pripada istoj botaničkoj familiji, kao repa, keleraba i kelerabica. Poznatija je i omiljenija od crne rotkve (Raphanus sativus). Najpoznatija je sorta crvene boje, okrugla i ovalnog oblika, umereno ljutog ukusa.Po biohemijskom sastavu slična je crnoj rotkvi, ali je blažeg ukusa, lakše probavljiva i može se jesti sirova na salatu. Ime mesečarka je dobila po tome, što za 20-30 dana nakon setve daje ukusan, sočan, pomalo reski hrustav creven odebljali ili izdužen crveni ili beli koren (var. ledena sveća). Male je energetske vrednosti, 100 g ima 16 kcal. Sadrži vodu 95,27%, ugljene hidrate 3,40 g, a količina proteina 0,67 g i masti 0,10 g je zanemarljiva. Od minerala sadrži: 25 mg kalcijuma, 20 mg fosfora, 233 mg kalijuma, 0,34 mg željeza. Odličan su izvor vitamina: 31,25% vitamina C. Bogata je dijetalnim vlakniva 1,60 g. Sadrži veliki broj aminokiselina: treonin, izoleocin, leocin, lizin, metionin, cistin, fenilalanin, tirozin, valin, arginin i histidin. Pre uopotrebe rotkvice oprati četkicom pod tekućom vodom, nožem ukloniti vrhove i korenje. Poslužiti cele, narezane na kolutove (kockice, štapiće ili naribane) kao dodatak mnogim jelima (uz razne vrste narezaka, mesnih jela, uz pečene paprike ili zajedno s kuvanim povrćem). Prepolovljene i izdubljene mogu biti odlično hladno predjelo, ako se nadenu mešavinom mekog sira, narezanih maslina i naseckanog lista peršuna. Narezana na kolutove sa seckanim listovima, može biti odličan dodatak soženim mešanim salatama (na bazi zelene salate, celera ili mahuna ili kao kombinacija s egzotičnim voćem. Odličan su dodatak bistrim ili krem supama.
Kontraindikacije: ne preporuča se osobama koje imaju upalu sluznice, želuca i creva, čir na želucu, kao ni bubrežnim bolesnicima.
Lekovita svojstva: poboljšava lučenje želudačnog soka, olakšava probavu. Svež sok iz rotkvica pomaže kod izlučivanja žuči i veoma je koristan za lečenje upale žučne kese. Povoljno deluje na izlučivanje sluzi disajnih organa (kod bronhitisa, prehlade, gripe, dišnih infekcija, kašlja i dr.

ŠARGAREPA, mrkva (Daucus carota) – korenasta biljka, narandžaste ili žute boje, male je hranljive vrednosti, 100 g jestivog dela korena ima 39-42 kalorije. Sadrži: 1,1 g proteina, 8,2 g ugljenih hidrata, 0,2 g masti, mineralne materije (gvožđe, kalijum, kalcijum), vitamine (A, B1, B2, C, PP, E i H), eterično i masno ulje, pektin, fitosterin, asparagin, glutamin, galaktan, pentozan, inozitol, celulozu, sluzi. Veoma je zdrava i ukusna. Koristi se za pripremu samostalnih jela, kao začin i kao dodatak supama, varivima, složencima, salatama i sl. Ukus kuvane šargarepe se poboljšava dodatkom svežeg maslaca, a sirove peršunovim listom, sokom od limuna ili jabukovim sirćetom.
Lekovita svojstva: zna se da pomaže kod više preko 30 vrsta bolesti. Karotin deluje na želudac, creva, oči i kožu. Osnažuje organizam, jača koštano tkivo. Preporučuje se svakodnevno popiti pre jela ili u toku dana (za međuobrok) 2 dl soka sveže šargarepe.

ŠPARGLA, šparoga (Asparagus officinalis) – male je hranljive vrednosti oko 20 kalorija na 100 g jestivog dela. Uzima više kalorija prilikom varenja nego što se konzumiranjem unese. Špargla sadrži od hranljivih materija: 13,78 g proteina, 17 g ugljenih hidrata, mineralne soli: kalcijum, fosfor, gvožđe, kalijum, magnezijum i vitamine: A, B1, B2, PP, C, D i steroidne glikozide koji imaju antiiflamatorno dejstvo. Bogata je folnom kiselinom i asparaginom. Izdanci kultivisane špargle su mesnati i svetle boje, a neke vrste imaju i ljubičaste vrhove. Vrhovi su uvek mekši od stabljike pa se kuvaju u slanoj vodi oko 20 minuta vezane u male svežnjeve tako da vrhovi vire iznad vode za vreme kuvanja ili se stavljaju u ležeći položaj na žičanu rešetku (umetak). U kulinarstvu najčešće se koriste kuvane s dodatkom različitih umaka, za supe i druga jela.
Lekovita svojstva: neka istraživanja dokazuju da ima i antivirusno dejstvo, povoljno utiče na rad srca i bubrega, ima diuretsko dejstvo. Čisti organizam i dobro je sredstvo za jačanje krvi.

TIKVA, tikvica (Lagenaria vulgaris) – najstarije su kulturne biljke, povrće različitih oblika, boja i mogućnosti primene u ishrani. Meso tikava i semenki je veoma zdravo i ukusno. Meso tikava je male hranljive vrednosti, 100 g jestivog dela ima oko 20 kalorija. Sadrži hranljive materije (belančevine, ugljene hidrate, masti, celulozu), mineralne soli (kalcijum, fosfor) i vitamine (A i C). Izuzetno je bogata vodom. Tikvice imaju veću primenu u ishrani nego rođake bundeve. Lako i jedostavno se pripremaju. Sasvim mlade ne moraju ni da se ljušte niti da se odstranjuje seme. Mogu se pripremiti sirove za salatu, a veće za prženje, punjenje, musake, variva i druga složena slana jela. Vrlo su ukusne za pripremu poslastica, a koriste se i kozmetici.

Semenke tikava sadrže: proteine, masti, šećer, mineralne materije (kalcijum, kalijum, magnezijum, gvožđe, cink), vitamine B i C, karotin, tokoferol, organsku kiselinu i smolaste materije. Semenke pomažu u lečenju prostate i slabosti bešike i kao lek protiv glista. Sirove, prepečene ili umešene semenke u hleb, daju finu aromu koja podseća na orah. Tikve su u našem podneblju nepravedno zapostavljene u ishrani ljudi.
Lekovita svojstva: povoljno utiče na izlučivanje mokraće, pa se preporučuje u dijetoterapiji osoba koje boluju od reumatizma, zapaljenja bubrega i mokraćne bešike. Tikvice deluju ublažavajuće i smirujuće, imaju blago protivupalno dejstvo, pa su pogodne u ishrani bolesnika koji boluju od zapaljenja tankog creva. U svim ovim slučajevima uzima se kao kuvana ili pečena ili kao isceđen sok. U vidu kompota, uzeta ujutro na prazan želudac, deluje kao sredstvo protiv zatvora.

Like! 10