Одјеци експлозија преносе се ка планинама Мајевици и Озрену, према Тузли, громогласно као да цела
Смолућа гори.
Српска војска на мајевичким положајима чуди се где се то тако снажне борбе воде, кад су Турци пред њима и нигде у позадини нема у селима српског народа. Знају да су пред њима "Живиничке осе" којима командује Сафет Каџић, бивши фудбалер "Младости" из Тиње.
Бестрзајни топови и минобацачи туку из Смолуће муслиманске положаје. Не наносе им губитке, али заустављају њихов продор у Смолућу.
Муслиманска радио-веза ухвати фреквенцију српске радио-везе "руповка 12" у Смолући.
Председник општине Тузла Селим Бешлагић позва радио-везом Љубомира Тодоровића у Смолући ради преговора. Тодоровић пристаде, под условом да преговарају телефонским путем. Бешлагић нареди да се са Смолућом успостави телефонска веза.
Љубомир Тодоровић припреми неколико породица да по успостављању телефонске везе, одмах позову своје рођаке на Мајевици и Озрену, да их обавесте да се седам хиљада људи већ четири месеца налази у блокади у Смолући.
Уместо да позове Тузлу, Тодоровић стаде телефоном да позива председника општине Лукавица.
— Хало, хало, Лукавица! — виче, развлачи разговор да им Тузла не прекине везе.
Окрећући телефон рођака на Мајевици, Споменка Стевић упаде у разговор свога брата и сестре која се налазила на Озрену и кроз плач повика:
— Па гдје сте ви, браћо? Нас овдје побише!
— Ко је то? Гдје си ти? Шта је са вама? — одјекну јој у уху братовљев глас.
— У Смолући смо, у блокади, седам хиљада жена и дјеце. Ни са ким немамо везу, нико ништа не зна о нама.
— Јој, секо, па откуд толико народа у Смолући? Зар нијесте избјегли?
— Са нама су Тињани и Потпећани. Све ће нас Турци поклати. Немамо хране, немамо лијекова, дјеца умиру, рањеници умиру... Кугле звижде по цијели дан, гранате не престају да падају по селу.
— Одмах ћу извјестити команду, секо, држите се — изговори њен брат са Мајевице. У том моменту веза се прекиде. Телефони у Смолући се искључише.
Везиста из Смолуће Ристо Гаврић у штабу Љубомира Тодоровића упаде у везу српском и муслиманском везисти који су се речима препуцавали.
— Хало, ћетници, хало, ћето! — говори турски везиста српском везисту.
— Шта треба, Турчине?
— хебем ти ћетнићку мајку.
— Ја теби хебем младе булице. Ух, што су пичићи.
— Стани, Турчине, ево још једног четника. Н. сви курати, дођи да видиш колики су нам.
— Ко је то упао у везу? Ко си ти? -- упита српски везиста.
— Србин, брале.
— Одакле Србин? Нијеси ти Србин.
— Јесам, ми смо у Смолући, у окружењу. Фала богу да сам набасо на тебе.
— Одакле Срби у Смолући? Тамо нема Срба.
— Има, брале. У тоталном смо окружењу, седам хиљада српског народа. Сами се боримо да нас не покољу — говори му Ристо Гаврић.
— Ког је датума Ђурђевдан? — пита га везиста с Мајевице. Зна да муслимани не знају српске празнике.
— Шестог маја.
— А Савиндан?
— Двадесет седмог јануара.
— А Аранђеловдан?
— Двадесет првог новембра.
— Па бога ти љубим, ти си Србин! Одакле се јављаш?
— Из Смолуће, већ сам ти реко. У тоталном смо окружењу а нико не зна за нас.
— Поклаћемо вас, ћетници, у Смолући, немате гдје да избјегнете — умеша се у разговор муслимански везиста.
— Марш, Турчине — одговори му Ристо Гаврић.
— Успоставите везу са Озреном и пошаљите нам помоћ — говори Ристо српској вези на Мајевици. — Реци ми фреквенцију на коју те могу позвати.
- На исту ову на којој разговарамо. Нека Турци прислушкују, ништа нам не могу.
- Видјећете шта "Живинићке осе" могу, србоћетници, пићка вам материна.
- Видјећете и ви, Турци, шта Маузерови Пантери могу — одговори му везиста с Мајевице.
Одједном одјекнуше гранате са обе стране положаја. Веза се прекиде.
***
Српски везиста обавести пуковника Мила Дубајића, команданта Мајевичке бригаде, бившег комаиданта тузланског гарнизона Југословенске војске који се извукао из Тузле у првој колони коју нису напале "Зелеие беретке" Селима Бешлагића.
— Тражи да ти дају прецизне коте муслиманског положаја око Смолуће — нареди Дубајић везисти.
Специјалиста за минобацаче из Смолуће, Станковић, пренесе радио-везом Мајевичкој бригади тачне коте муслиманског положаја око Смолуће.
С Мајевице отпоче гранатирање муслиманске војске. Фијуци и пуцњава из хаубица одјекнуше изнад Смолуће, као да гранате преко њих прелећу на Озрен. А онда, као да их нишанџије руком спуштају, почеше падати по положајима бригаде тузланских рудара. Као да је сам Бог усмерио српску артиљерију на турске ровове, заточени народ изађе из подрума, изведе децу на улице и започе весеље. Грле се девојке и момци, жене са сузама радосницама притежу децу уз груди, разлеже се песма Смолућом и први пут заигра коло за четири месеца борби.
— Дајте нам пушке да помогнемо својој браћи и мужевима! - узвикују жене. Прилазе Љубомиру Тодороовићу, команданту Смолуће, окружиле га и срећне узвикују:
— Сад знају за нас наша браћа Срби! Дајте нам пушке да се и ми боримо, док нам не стигне помоћ са Озрена.
— Ми смо способне и да пуцамо, не само да прикупљамо кукурузе и откосе сена по селу.
— Смирите се, жене, Бог је погледао на нас. Сада се зна да смо у обручу, помоћи ће нам наша браћа. Положај је стабилан, чувајте дјецу и обављајте своје задатке да преживимо док не дође спас — одговара им Љубомир Тодоровић.
Муслиманска артиљерија отпоче бомбардовање села и народ се разиђе кућама.
Увече, када се мрак навуче на Смолућу и звезде оспу по небу, више од две стотине девојака и младића окупи се у центру села код мостића који спаја обале речице Смолућице. Као да није ратно стање, разговарају, смеју се, веселе и залазе у тамне пределе села...
Кренула је српска војска на Смолућу у пробијање коридора.
Врховни командант Републике Српске Радован Караџић и генерал Ратко Младић наредише да се српски народ спасе од покоља у Смолући.
Из Бијељине се покренуше семберијске бригаде, "Пантери", Маузерових хиљаду специјалаца с тенковском јединицом и артиљеријом. Прођоше Брчко и преко Добоја и Петрова на Озрену спојише се са озренским јединицама и спустише се до Добошнице.
Јако муслиманско утврђење око Добошнице, Градачца и Тузле заустави продор српске војске.
Укопани иза пруге на којој су поставили теретне вагоне пуне камења и заварили их за шине, зауставише напредовање српских снага према Смолући.
С аеродрома у Бањалуци полетеше српски авиони и хеликоптери. Изручише бомбе на вагоне заварене за шине, гранатираше бункере муслиманске одбране и ослабише им отпор.
Маузер поведе српске јединице у пробој коридора. Из Смолуће кренуше један део војске и специјална јединица у сусрет Маузеровој војсци.
Деветнаестогодишњи Саша Цветиновић, члан диверзантске групе, привуче се да разминира терен. Сакривени у тамној ноћи, поред њега су тражили мине његови другови: Жица, Мићко, Буцко и Ранко. Приљубљени уза земљу, ослушкују разговоре "Зелених беретки" у рововима.
Минерска смолућка група, којом је командовао Жица, тихо, пузећи, привлачи се муслиманским рововима, оштећеним бомбардовањем.
Саша Цветиновић, звани "Манекен" због избегавања да легне у блато или коров кад запуца, привуче се с Ратком Илићем и Стојаном Цвијановићем муслиманском рову. Најмлађи међу својим колегама, Саша истражује мине око себе, и тихо, ла га не чују у рову, дозива Ратка:
— Јеси ли нашао? Ово мора бити минирано.
— Нашао сам шест противтенковских.
— Морају постојати и паштете, клацкалице, нагазне мине. Тражи.
— Тражи и ти. Буди пажљив.
Жица испред Саше и Ратка тражи мине. Њих двојица гледају да ли ће Турчин излетети из рова и бацити на њих бомбе. Од рова их раздваја само путељак. Зеленило шуме још више је смрачило ноћ. Ништа се не види.
Жица није успео да нађе клацкалице. Саша погледа десно и виде огромну рупу коју је ископала авионска бомба. Чује како један муслиман псује српску мајку и виче:
— Дај ми митраљез овамо!
Жица је ископао противтенковску мину.
Митраљез запуца, одјекну борба на све стране око њих.
Три стотине Смолућана који су штитили с бока своје минере ступише у борбу.
Жица се извлачи с линије и вуче мину за собом.
Заклањајући се од митраљеске паљбе, Ратко скочи на десну страну у заклон, Саша на леву. Иза Саше се зачу експлозија и растрже њиховог друга Неђу.
Иза спољњег обруча Смолуће, Маузерова војска са Озренцима крену у пробој.
Повлачећи се, Саша Цветиновић наиђе на електроминско поље, укопане клацкалице, мине које се на струју активирају из рова. Испод његових ногу одјекну експлозија, одбаци га у страну и изби му калашњиков из руку. Виде да му је оголела кост на лакту.
"Шта ме овако погоди?", размишља. Његови другови с леве и десне стране повлаче се испред убитачне ватре куршума. Покуша да пузи, али лева страна му отказа.
Нећу им пасти жив у руке, говори ссби. Окрену се и угледа Ратка.
— Ратко, Ратко! — тихо га стаде дозивати. — Рањен сам.
Ратко га чу и допуза до њега.
— Немој ме оставити — моли га Саша. Напреже се да се подигне.
— Зар да оставим тебе, свог најбољег друга са којим сам по кафићима, пред рат, проводио ноћи? — рече му Ратко и ухвати га испод мишица. Одупире се бочно цокулом и вуче га у пузећем положају. Извуче Сашу с ватрене линије и позва Стојана Цвијановића, Дуду и Жицу. Скинуше му опасач с пиштољем и диверзантским ножем, псују и дозивају Марка Павића.
Марко притрча, забезекну се и смрачи чело.
uh bree :-(
На жалост затварају се очи пред оваквим злочинима.... много се заборавља...