У СЕЋАЊЕ СВИХ МУЧЕНИКА ОВЕ НЕСРЕЋЕ!!!!
40, Kragujevac, Srbija

Не смемо заборавити оваква зверства... сећате ли се Смолуће 1992 године? Већина се не сећа НА ЖАЛОСТ!!!





Смолућа, село од четири хиљаде становника, елипсастог облика, дугачко двадесет пет и широко осам километара, поставило је кружну одбрану од надирања Алијине исламске војске.
Опасани муслиманским селима од правца Тузле, Лукавца, Грачанице и Сребреника, Срби се нађоше у окружењу. Једина одступница водила је преко Тиње и Потпећи, из којих су Срби избегли у Смолућу.
Препуштен себи, без телефонске и радио-везе, без струје, али са изворском водом у селу, народ се самоорганизовао за одбрану.

Три хиљаде Потпећана и Тињања сместише се по кућама у Смолући. Страх од турског надирања натера их да заведу ратни режим живота у селу.

На срећу народа сва три села, међу њима се нађе бивши начелник територијалне одбране и цивилне заштите рудника "Крека", Љубомир Тодоровић средовечан човек, са завршеним факултетом одбране. Он своје теоретско знање примени у ратним условима, формира ратни штаб и отпоче утврђивати одбрану Смолуће. За команданта одреда "Ратиш" — Смолућа постави Владу Тодоровића, а за команданта одреда "Оклесаница" — Потпећ именова Љубана Илића. Формира осам чета, које су укупно бројале хиљаду и две стотине бораца. Изврши мобилизацију мушког становништва од 16 до 60 година и наоружа војску оружјем које се налазило у магацину
територијалне одбране рудника "Крека" у Смолућу. Размести артиљерију по селу, бестрзајне топове, минобацаче, "праге" с троцевцима и противавионским митраљезима, подели по четама униформе и аутоматско наоружање, бомбе, гранате, опрему за копање ровова и размести војску кружно око целе Смолуће.

Мобилиса девојке и жене да с војском копају ровове. Изградише одбрамбени темељ ровова, какав је примењен у Вијетнамском рату.
Изградише земунице, величине собе, у које унесоше кревете и ћебад из војног магацина, за спавање. По линији одбране ископаше ровове преко којих положише два реда балвана, потом тракторима довукоше траку за преношење угља из копа на депоније, развукоше је по рововима и на њу насуше два метра земље. Дуж ратне линије направише тврђаве које непријатељске гранате не могу разрушити.

При артиљеријском нападу борци улазе у земунице. По престанку артиљеријског напада борци тунелом прелазе у ровове и дочекују напад муслиманске пешадије.
Ратни штаб Смолуће формира интендантску службу састављену од дванаест кувара, возача и помоћних радника.
Именова штаб ратне болнице који смести у две куће и једној викендици на скривеном месту. Распореди медицинско особље за рад у болници: Станислава Јовановића, апсолвента медицинског факултета, Славицу Илић, лекарку, Ружицу Савић, лаборанта, Љубинку Маринковић, вишег медицинског техничара, Ивицу Божића, медицинског техничара, Веру Тадић, медицинског техничара и Весну Танић, медицинског техничара.
Ратни штаб изврши попис стоке: оваца, говеда, живине и забрани клање крава које су музли да би деци и рањеницима обезбедили млеко.

Храну пописаше и прикупише у војни магацин. Хлеб за војску пекли су по домаћинствима. За недељу дана би давали брашно једној групи домаћинстава, потом би брашно давали другој групи сељана, и тако редом.
Одрасло становништво и војска добијали су два оброка дневно.
Штаб формира и милицију за одржавање јавног реда у селу.

Формира и интервентну чету од двадесет пет специјалаца, наоружаних аутоматским оружјем и бомбама. У делу села где им је линија највише угрожена интервентна јединица притиче у помоћ и зауставља продор непријатеља.
У селу одузеше сву нафту из приватних цистерни. Нафте су имали у довољној количини.
У сеоском млину, прикључише каиш на мотор трактора да би млели жито за војску и народ.
Храну су на положаје извлачили мотокултиваторима и тракторима, а млађе жене и девојке уносиле су мањерке војсци у земунице.

Војници нису напуштали ровове. Једном месечио би долазили кући да се окупају, и истог дана би се вратили на положај.
Командант рударске муслиманске бригаде из Тузле Енес Катић држао је положај из правца Мрамора према Смолући. Бесан што муслиманске јединице из Сикуља не предузимају жестоке нападе на Србе, окрену артиљеријску паљбу преко Смолуће и разори муслиманско село Сикуља.

Отпочеше жестоки напади муслиманске рударске бригаде из Тузле. По селу падају гранате, народ се успаничио, трчи улицама и дозива децу:
— Миле, о Миле!
— О, Душане!
— Не бој се, Ненаде, дођи баки.
Жене трче улицама, прихватају уплашену и уплакану децу и уводе их у подруме.
У близини центра села граната уби краву. На другом крају села граната из минобацача тресну поред
врата куће, разнесе их и гелери усмртише девојчицу и њену мајку.
Муслиманска артиљерија разара село. Погађа куће, дворишта, штале...
Муслиманска рударска бригада туче српске положаје америчким четвороцевцима. Из "бровинга" усмртише два брата: Ненада и Милоша Милановића.

Наступи трећи месец опсаде седам хиљада Срба у српској Смолући.
— Алаху егбер!
— Ђихад! — узвикују рудари, ударају у бубњеве и жестоком митраљеском ватром насрћу на српске бункере.
— Ћетници, предајте се, готови сте!
— Заузећемо село, све ћемо вас поклати!
— И свиње ћемо вам побити.
— Алаху егбер!
Експлозије одјекују једна за другом.
Жена утрча у команду штаба.

— Команданте, пао је заселак Мајиновићи! Ено горе, погледај како народ бјежи! — виче успаничено.
— Јој, све ће нас поклати! — завлада паника по улицама. Жене стискају децу уза се и прибијају се једна уз другу.
— Није линија пробијена, народе, не паничите! Имам телефонску везу са њима. Наши се држе. Враћајте се у куће, да не тресне граната међу вас! — виче из свег гласа Љубомир Тодоровић и смирује уплашен народ. — Враћајте се кућама, неко вас је из страха узбунио — говори женама, деци, старцима, маше рукама и тера их са улица у куће.

— Горе изнад Милетића војске ко црних мрава! — виче једна жена, држи одојче на рукама и плаче.
— Не лажи, жено! — ућуткује је Тодоровић. — Каква војска? Линије су стабилне, није пробијен положај.
Гранате стадоше падати у близини успаниченог народа. Експлозије натераше жене с децом да се повуку у подруме.
— Јој, команданте, горе се убио један човјек из Потпећи. Убио је бомбом и сина и жену. Кажу да је то докторов отац — говори жена задихано, сузе јој слећу низ лице и чврсто стеже мараму у рукама. — Снаја му плаче и каже: уплашио се, викнуо "Боље да вас ја побијем него да вас Турци кољу", и активирао бомбу.
Љубомир Тодоровић, и сам уплашен, позива једну по једну чету, проверава стабилност линија и убеђује народ да је положај стабилан.
Улицом према болници пројури оклопни "тамић" с рањеницима.

***
На положајима погинуле уносе у земунице и ноћу их допремају у село на гробље, сахрањују их уз присуство породице, без окупљања и пратњи, без кукања и спровођења погребних обичаја.
Гранате запалише у селу стог сена и шталу. Пламен се диже у небо. Нови хици запалише две куће. Децу и жене старци извлаче из подрума да не изгоре. У запаљеној штали крава муче, свиње рокћу, али од пламена не могу да их пусте у двориште.
Срби одолеше општем муслиманском нападу и у сам мрак борба се утиша.
У три препуне зграде болнице лекари се боре за живот 170 рањеника. У болници нестаде лекова. Др Славица Јовановић и Станислав Јовановић боре се за животе тешких рањеника. Медицинске сестре мере температуру и превијају рањенике.
Љубомир Тодоровић мобилиса девојке у селу да преко дана беру купине и малине и да цеде сокове за рањенике који су искрварили.

— Издржите, браћо, још мало, издржите — теше лекари рањене борце.
— Издржите, стићи ће нам помоћ са Озрена — говоре медицинске сестре, нагоне их да пију сок од малина и купина, и даноноћно тако, не одвајају се од рањених младића.
У селу, на гробљу, поређаше се 68 гробова војника погинулих на положају и 12 гробова цивила погинулих у селу од гранатирања.

Медицинске сестре износе умрле рањенике. Испирају ране борцима и теше их, бришу им зној са чела и стављају чисте газе на ране, стежу их завојима, али се они брзо натапају крвљу.
По подрумима деца, даноноћно затворена, плачу, отимају се од мајки и покушавају да излете напоље.
Енес Сатић, директор рудника "Крека", командује рударској бригади јуриш на српске ровове у Смолући. Зна да су ту његове комшије из Тиње, да је ту Ристо Јовановић, председник Радничког савета "Креке", кога је "волио као брата", и преко кога је доносио одлуке о милионском плаћању из "Крекииог" фонда коме је хтео и колико му је Алија тражио за своју исламску странку.

— О, србоћетници! — дозива их преко борбене линије Енес Сатић. — Предајте се, нећемо вас поклати!
— Алаху егбер! — одјекују повици муслимана.
— Алах и Бог су једно! — узвикују српски борци. — Што је Алах - то је Бог, што је Бог — то је Алах, ми их не раздвајамо. Само сте ви погани људи који својим злочинима поганите светог Алаха.
— Хиљаду година вас је Алах уништавао, Срби, не мјешајте га с вашим Богом!
— Лажеш, Турчине! Није Алах, него турска поган!
— Хоћете опет да нас шчепате под ножеве!
— Нема предаје, Турци. Више нема наивних, као што су били наши очеви и дједови које су на превару 1941. године водили на кланицу!
Одјеци експлозија преносе се ка планинама Мајевици и Озрену, према Тузли, громогласно као да цела

Смолућа гори.
Српска војска на мајевичким положајима чуди се где се то тако снажне борбе воде, кад су Турци пред њима и нигде у позадини нема у селима српског народа. Знају да су пред њима "Живиничке осе" којима командује Сафет Каџић, бивши фудбалер "Младости" из Тиње.
Бестрзајни топови и минобацачи туку из Смолуће муслиманске положаје. Не наносе им губитке, али заустављају њихов продор у Смолућу.

Муслиманска радио-веза ухвати фреквенцију српске радио-везе "руповка 12" у Смолући.
Председник општине Тузла Селим Бешлагић позва радио-везом Љубомира Тодоровића у Смолући ради преговора. Тодоровић пристаде, под условом да преговарају телефонским путем. Бешлагић нареди да се са Смолућом успостави телефонска веза.
Љубомир Тодоровић припреми неколико породица да по успостављању телефонске везе, одмах позову своје рођаке на Мајевици и Озрену, да их обавесте да се седам хиљада људи већ четири месеца налази у блокади у Смолући.

Уместо да позове Тузлу, Тодоровић стаде телефоном да позива председника општине Лукавица.
— Хало, хало, Лукавица! — виче, развлачи разговор да им Тузла не прекине везе.
Окрећући телефон рођака на Мајевици, Споменка Стевић упаде у разговор свога брата и сестре која се налазила на Озрену и кроз плач повика:
— Па гдје сте ви, браћо? Нас овдје побише!

— Ко је то? Гдје си ти? Шта је са вама? — одјекну јој у уху братовљев глас.
— У Смолући смо, у блокади, седам хиљада жена и дјеце. Ни са ким немамо везу, нико ништа не зна о нама.
— Јој, секо, па откуд толико народа у Смолући? Зар нијесте избјегли?
— Са нама су Тињани и Потпећани. Све ће нас Турци поклати. Немамо хране, немамо лијекова, дјеца умиру, рањеници умиру... Кугле звижде по цијели дан, гранате не престају да падају по селу.
— Одмах ћу извјестити команду, секо, држите се — изговори њен брат са Мајевице. У том моменту веза се прекиде. Телефони у Смолући се искључише.

Везиста из Смолуће Ристо Гаврић у штабу Љубомира Тодоровића упаде у везу српском и муслиманском везисти који су се речима препуцавали.
— Хало, ћетници, хало, ћето! — говори турски везиста српском везисту.
— Шта треба, Турчине?
— хебем ти ћетнићку мајку.
— Ја теби хебем младе булице. Ух, што су пичићи.
— Стани, Турчине, ево још једног четника. Н. сви курати, дођи да видиш колики су нам.
— Ко је то упао у везу? Ко си ти? -- упита српски везиста.
— Србин, брале.
— Одакле Србин? Нијеси ти Србин.
— Јесам, ми смо у Смолући, у окружењу. Фала богу да сам набасо на тебе.
— Одакле Срби у Смолући? Тамо нема Срба.
— Има, брале. У тоталном смо окружењу, седам хиљада српског народа. Сами се боримо да нас не покољу — говори му Ристо Гаврић.
— Ког је датума Ђурђевдан? — пита га везиста с Мајевице. Зна да муслимани не знају српске празнике.
— Шестог маја.
— А Савиндан?
— Двадесет седмог јануара.
— А Аранђеловдан?
— Двадесет првог новембра.
— Па бога ти љубим, ти си Србин! Одакле се јављаш?
— Из Смолуће, већ сам ти реко. У тоталном смо окружењу а нико не зна за нас.
— Поклаћемо вас, ћетници, у Смолући, немате гдје да избјегнете — умеша се у разговор муслимански везиста.
— Марш, Турчине — одговори му Ристо Гаврић.

— Успоставите везу са Озреном и пошаљите нам помоћ — говори Ристо српској вези на Мајевици. — Реци ми фреквенцију на коју те могу позвати.
- На исту ову на којој разговарамо. Нека Турци прислушкују, ништа нам не могу.
- Видјећете шта "Живинићке осе" могу, србоћетници, пићка вам материна.
- Видјећете и ви, Турци, шта Маузерови Пантери могу — одговори му везиста с Мајевице.
Одједном одјекнуше гранате са обе стране положаја. Веза се прекиде.

***
Српски везиста обавести пуковника Мила Дубајића, команданта Мајевичке бригаде, бившег комаиданта тузланског гарнизона Југословенске војске који се извукао из Тузле у првој колони коју нису напале "Зелеие беретке" Селима Бешлагића.
— Тражи да ти дају прецизне коте муслиманског положаја око Смолуће — нареди Дубајић везисти.
Специјалиста за минобацаче из Смолуће, Станковић, пренесе радио-везом Мајевичкој бригади тачне коте муслиманског положаја око Смолуће.

С Мајевице отпоче гранатирање муслиманске војске. Фијуци и пуцњава из хаубица одјекнуше изнад Смолуће, као да гранате преко њих прелећу на Озрен. А онда, као да их нишанџије руком спуштају, почеше падати по положајима бригаде тузланских рудара. Као да је сам Бог усмерио српску артиљерију на турске ровове, заточени народ изађе из подрума, изведе децу на улице и започе весеље. Грле се девојке и момци, жене са сузама радосницама притежу децу уз груди, разлеже се песма Смолућом и први пут заигра коло за четири месеца борби.

— Дајте нам пушке да помогнемо својој браћи и мужевима! - узвикују жене. Прилазе Љубомиру Тодороовићу, команданту Смолуће, окружиле га и срећне узвикују:
— Сад знају за нас наша браћа Срби! Дајте нам пушке да се и ми боримо, док нам не стигне помоћ са Озрена.
— Ми смо способне и да пуцамо, не само да прикупљамо кукурузе и откосе сена по селу.
— Смирите се, жене, Бог је погледао на нас. Сада се зна да смо у обручу, помоћи ће нам наша браћа. Положај је стабилан, чувајте дјецу и обављајте своје задатке да преживимо док не дође спас — одговара им Љубомир Тодоровић.
Муслиманска артиљерија отпоче бомбардовање села и народ се разиђе кућама.
Увече, када се мрак навуче на Смолућу и звезде оспу по небу, више од две стотине девојака и младића окупи се у центру села код мостића који спаја обале речице Смолућице. Као да није ратно стање, разговарају, смеју се, веселе и залазе у тамне пределе села...

Кренула је српска војска на Смолућу у пробијање коридора.
Врховни командант Републике Српске Радован Караџић и генерал Ратко Младић наредише да се српски народ спасе од покоља у Смолући.
Из Бијељине се покренуше семберијске бригаде, "Пантери", Маузерових хиљаду специјалаца с тенковском јединицом и артиљеријом. Прођоше Брчко и преко Добоја и Петрова на Озрену спојише се са озренским јединицама и спустише се до Добошнице.
Јако муслиманско утврђење око Добошнице, Градачца и Тузле заустави продор српске војске.
Укопани иза пруге на којој су поставили теретне вагоне пуне камења и заварили их за шине, зауставише напредовање српских снага према Смолући.

С аеродрома у Бањалуци полетеше српски авиони и хеликоптери. Изручише бомбе на вагоне заварене за шине, гранатираше бункере муслиманске одбране и ослабише им отпор.
Маузер поведе српске јединице у пробој коридора. Из Смолуће кренуше један део војске и специјална јединица у сусрет Маузеровој војсци.

Деветнаестогодишњи Саша Цветиновић, члан диверзантске групе, привуче се да разминира терен. Сакривени у тамној ноћи, поред њега су тражили мине његови другови: Жица, Мићко, Буцко и Ранко. Приљубљени уза земљу, ослушкују разговоре "Зелених беретки" у рововима.
Минерска смолућка група, којом је командовао Жица, тихо, пузећи, привлачи се муслиманским рововима, оштећеним бомбардовањем.

Саша Цветиновић, звани "Манекен" због избегавања да легне у блато или коров кад запуца, привуче се с Ратком Илићем и Стојаном Цвијановићем муслиманском рову. Најмлађи међу својим колегама, Саша истражује мине око себе, и тихо, ла га не чују у рову, дозива Ратка:
— Јеси ли нашао? Ово мора бити минирано.
— Нашао сам шест противтенковских.
— Морају постојати и паштете, клацкалице, нагазне мине. Тражи.
— Тражи и ти. Буди пажљив.
Жица испред Саше и Ратка тражи мине. Њих двојица гледају да ли ће Турчин излетети из рова и бацити на њих бомбе. Од рова их раздваја само путељак. Зеленило шуме још више је смрачило ноћ. Ништа се не види.
Жица није успео да нађе клацкалице. Саша погледа десно и виде огромну рупу коју је ископала авионска бомба. Чује како један муслиман псује српску мајку и виче:
— Дај ми митраљез овамо!
Жица је ископао противтенковску мину.
Митраљез запуца, одјекну борба на све стране око њих.
Три стотине Смолућана који су штитили с бока своје минере ступише у борбу.
Жица се извлачи с линије и вуче мину за собом.
Заклањајући се од митраљеске паљбе, Ратко скочи на десну страну у заклон, Саша на леву. Иза Саше се зачу експлозија и растрже њиховог друга Неђу.

Иза спољњег обруча Смолуће, Маузерова војска са Озренцима крену у пробој.
Повлачећи се, Саша Цветиновић наиђе на електроминско поље, укопане клацкалице, мине које се на струју активирају из рова. Испод његових ногу одјекну експлозија, одбаци га у страну и изби му калашњиков из руку. Виде да му је оголела кост на лакту.
"Шта ме овако погоди?", размишља. Његови другови с леве и десне стране повлаче се испред убитачне ватре куршума. Покуша да пузи, али лева страна му отказа.
Нећу им пасти жив у руке, говори ссби. Окрену се и угледа Ратка.
— Ратко, Ратко! — тихо га стаде дозивати. — Рањен сам.
Ратко га чу и допуза до њега.
— Немој ме оставити — моли га Саша. Напреже се да се подигне.
— Зар да оставим тебе, свог најбољег друга са којим сам по кафићима, пред рат, проводио ноћи? — рече му Ратко и ухвати га испод мишица. Одупире се бочно цокулом и вуче га у пузећем положају. Извуче Сашу с ватрене линије и позва Стојана Цвијановића, Дуду и Жицу. Скинуше му опасач с пиштољем и диверзантским ножем, псују и дозивају Марка Павића.
Марко притрча, забезекну се и смрачи чело.

— Немој гледати у ноге — рече Саши. Као да му се његове речи зарише у срце, Саша се напреже и погледа у ноге. Виде да нема левог колена, да му нога виси само на тетивама. У још врућој нози не осећа бол.
Канапом за чишћење пушке стегоше му бутину и ставише га на носила. Четворица његових другова, који су с њим били у првом камиону друге, спаљене колоне Југословенске војске у Тузли изложени смртоносним хицима Алијине Алахове војске: Стојан Цвијановић, Зоран Митровић, Жица, Марко Павић и Петко Поткаћ, понеше га у заклон. Одморише се и пођоше даље, у позадину окружења Смолуће.
С једне косе, километар удаљене, туку према њима митраљез и снајпер. Младићи се погнуше, ломе се у ходу и трче цикцак. Претрчаше брисан простор и понеше Сашу кроз шуму.

Иза њихових леђа смолућка војска настави пробијање коридора у сусрет Маузеровим "Паитерима" и Озренцима.
— Станите, браћо. Превијте ми и руку, крварим — рече им Саша осећајући како му крв натапа кошуљу.
Спустише га у заклон и тек тада видеше да му је лева рука раздерана.
Болничар Раденко Јовић, који је трчао за носилима, преви му руку и понесоше га даље.

— 'Оћете ли ви мене успавати када ми будете секли ногу? - пита га Саша.
— Хоћемо — одговори му Раденко.
Саша зна да у болници нема никаквог опојног средства, зноји се али не стење, трпи болове и види себе без ноге, са штакама.

"Са деветнаест година без ноге", одјекну болна мисао у њему и натера му сузе на очи. У заклону сачекаше ојачани оклопни санитетски комби. Возило стиже и они га унесоше.
Возач санитета, Сашин друг Петкаћ, појури ка болници.
— Стисни овде, држи — говори Саша болничару. Августовско сунце упекло и мушице наваљују на крв.
Раде Јовић узе пелену и покри му ране. Жури да га што пре довезе до болнице, да не искрвари, не обраћајући пажњу на то што точкови комбија одскачу по макадамском путу и повређују му искидану ногу.
С ватрене линије јавише команди штаба у Смолући да је Саша рањен и Љубомир Тодоровић изађе на улицу да са окупљеним народом сачека долазак санитетског возила.
Најмлађег борца интервентне јединице, званог Манекен, довезоше у центар, али се комби не заустави већ продужи у болницу која се налазила под брегом, добро маскирана да је не могу пронаћи гранате.
Кад су пролазили поред Тодоровића, Саша подиже руку и истури три прста, симбол победе српског народа. Трпи болове и храбро се осмехује.

Народ окупљен на улици испрати возило, шапћући међусобно:
"Провезоше Сашу. Тешко је рањен...&quo

7 pregleda
 
Komentari
NinaRichi 27.08.2014

uh bree :-(

FERIBOT FERIBOT 27.08.2014

На жалост затварају се очи пред оваквим злочинима.... много се заборавља...

Blog
Blogovi se ažuriraju svaka 5 minuta