Sigurno si ćutao i sedeo u nekom uglu.

Da jesam, vidiš da se sećaš.

Ne, ne sećam se.

Zar tako izgledaju pesnici?

Upita me i poče da se smeje.

Mama, mama, mama...

Zašto si je doveo,

vodi je odmah kući!

Zaurla glas iza stakla

i nesta u dugom belom hodniku,

nečujno jecajući.

Dora idemo na sladoled,

reče joj tata,

pogledom zariven u iscepane cipele.

Sladoled se topio u Dorinim rukama,

mama u bolničkom krevetu,

tata u iscepanim cipelama.

Zar tako izgledaju pesnici?

Ne volim ukus poezije.

Ne volim topljenje.

Zašto si me tražio

i šta te briga ko mi je dao ime,

umrsio i spalio kosu,

obojio dane.

Nisam dar, grešiš!

Dobro, sačekaj me trenutak.

Čekaš nekoga?

Lažeš,

vidi se da čekaš.

Da bole tabani

ali ja ću čekati.

Da sad već bole kolena i kukovi

ali ipak ću još čekati,

nije svačiji trenutak istog trajanja.

Znam da sviće i da sam ti smešan

prijatelju staklastih očiju,

polomljenog repa i prebijene šape.

Da sve me boli

ali sačekaću još malo.

Jutarnji autobus jede sanjive ljude.

Posmatraju moje zadulo telo.

Vrapci znaju da se nisam selio,

hrane se mojim krmeljivim stihovima.

Dora da li je ovo tvoj broj? :)

Ko je to? Da li se poznajemo?

Tu – tu – tu...

Tu,

tamo,

ovde...

Zar tako izgledaju pesnici?

Upita me Dora i poče da plače.

Like! 2