14.07.2009
Duzi text ->
Mnogi
ljudi ce otici iz mog zivota, ali i uci, samo ce moji pravi prijatelji ostaviti oziljke u mom srcu... Da podnesem sebe koristim glavu, da
podnesem druge kosristim srce. Ako me neko izda jednom to je njegova
krivica, a ako me neko izda dva puta to je moja krivica. Veliki umovi
pricaju o idejama, prosecni umovi pricaju o dogadajima, mali umovi
pricaju o ljudima, a ja pricam o svom zivotu i o svojoj izgubljenoj
dusi, dobrodosli u "Ciganski svet"..
Stojim i gledam oko sebe, u kamenju nista ljudsko, u ljudima nista kameno...
Ja sad odlazim... Vi ostajete tu.....
Ubili su me oni.... nisu mogli da me gledaju srecnu.. ubili su sve ljudsko u meni.. ubili su moju srecu, ljubav, samopostovanje....
Ostavili su mi samo bol... bol... koji je neizleciv... Ne mogu vise ni da se borim.... popusticu.. ne mogu da izdrzim taj prokleti bol....
Srce i ne moze da se bori.. a mozda i ne zeli...
Zato odlazim... zasto da ostanem kad nista vise nema smisla....
Nema onog za cega bih se borila...
Odlazim.... a Vama neka je sa srecom, neka Vam se ne dogodi ono sto se meni dogodilo...
Ljudi su takva cudovista.. nemaju srce, dusu, razumevanje.....
Ponekad mi se cini da mnogi zele da poraze prijatelja, kao da im je neprijatelj....
Da ga ponize, oduzmu mu snove, nadu za bolji zivot.... kao da im je najgori neprijatelj.... kao da je neki zlocinac kojeg treba da kazne.....
Pa zar je to ono sto se od coveka ocekuje?
Izgleda da su svi zaboravili sta znaci ljudski se ponasati....
Zar ne trebamo pomoci drugima?
Usreciti nesrecne, pruziti ljubav, a najpre od svega zar ne trebamo biti "covek"?
Sve ovo me zbunjuje... cak i gubi smisao.... rado bih plakala, ali nema suza... nestale su...
Vristala bih, ali nemam glasa...
Smejala bih se, ali nemam snage....
Najbolje je da odem, jer ovo mesto nije za mene, ovo je za drugacije ljude....
Odlazim, mozda cu tada sve da zaboravim...
Odazim po nove snove i iluzije... odlazim....
Stojim i gledam oko sebe, u kamenju nista ljudsko, u ljudima nista kameno...
Ja sad odlazim... Vi ostajete tu.....
Ubili su me oni.... nisu mogli da me gledaju srecnu.. ubili su sve ljudsko u meni.. ubili su moju srecu, ljubav, samopostovanje....
Ostavili su mi samo bol... bol... koji je neizleciv... Ne mogu vise ni da se borim.... popusticu.. ne mogu da izdrzim taj prokleti bol....
Srce i ne moze da se bori.. a mozda i ne zeli...
Zato odlazim... zasto da ostanem kad nista vise nema smisla....
Nema onog za cega bih se borila...
Odlazim.... a Vama neka je sa srecom, neka Vam se ne dogodi ono sto se meni dogodilo...
Ljudi su takva cudovista.. nemaju srce, dusu, razumevanje.....
Ponekad mi se cini da mnogi zele da poraze prijatelja, kao da im je neprijatelj....
Da ga ponize, oduzmu mu snove, nadu za bolji zivot.... kao da im je najgori neprijatelj.... kao da je neki zlocinac kojeg treba da kazne.....
Pa zar je to ono sto se od coveka ocekuje?
Izgleda da su svi zaboravili sta znaci ljudski se ponasati....
Zar ne trebamo pomoci drugima?
Usreciti nesrecne, pruziti ljubav, a najpre od svega zar ne trebamo biti "covek"?
Sve ovo me zbunjuje... cak i gubi smisao.... rado bih plakala, ali nema suza... nestale su...
Vristala bih, ali nemam glasa...
Smejala bih se, ali nemam snage....
Najbolje je da odem, jer ovo mesto nije za mene, ovo je za drugacije ljude....
Odlazim, mozda cu tada sve da zaboravim...
Odazim po nove snove i iluzije... odlazim....
23 pregleda
Još nema komentara.
Ostavi komentar, započni diskusiju!