Dok studiras, radis u struci da bi se maksimalno usavrsio tako da kad zavrsis fax nemas praznu biografiju vec da se vidi da znas svoj posao a ne samo teoriju ... Krenes da radis posle studija i mislis sad ces neko i nesto da postanes, nesto ces da steknes u zivotu, bolje ces da oformis svoj zivot ...

Radis sve i svasta na poslu i svoj i od drugog posao, jer si mlad i glup ... Hoces da se dokazes da vredis da bi te cenili i postovali direktor i ostali radnici ... Pocinje ekonomska kriza da se oseca i u firmi direktor pocinje da smanjiva kadar ... Radis sve vise i vise ...

Direktor ima silne advokate, ekonomske strucnjake, ma u svakoj struci vrhunske strucnjake ... Svakog meseca od svih tih strucnjaka dolaze racuni, neki fiksni a neki variraju ... Pojave se jednom mesecno ti svi strucnjaci, a ti obavljas njihov posao jer oni nikad nemaju vremena za tebe, ali imaju vremena za direktora - na "poslovnim ruckovima" ...

Danas kad su svi ti strucnjaci dosli u firmu i naravno direktor, pred svima na sastanku sam postavila jedno pitanje "Kada ce biti doprinosi placeni?" (ipak smo mi svi ziva bica treba nam zdrastvena knjizica, treba nam radni staz-pogotovo radni staz se trazi ako zelis da napredujes i da polazes za neku licencu-negde se trazi 2 godine a negde i 5 godina upisanog radnog staza ).

Odgovor od vrhunskog ekonomiste sam dobila: "TI U OVIM GODINAMA NE TREBA DA RAZMISLJAS O DOPRINOSIMA VEC O TOME DA NADJES DOBROG DECKA I DA SE UDAS."

Kako da mi omladinci napredujemo? Kako da ostvarimo nase snove svojim znanjem i radom? Zasto smo se skolovali tolike godine? Zasto smo procitali tolike knjige? Zasto smo se borili da budemo medju najboljim studentima? Gde je nasa buducnost? ...

Ovoliko pitanja nisam sebi postavila ni kad sam polagala prijemni za fax, kad je bilo pitanje da li cu pored tolike konkurencije da se upisem ili ne ...