Бојан Николић blog

Бојан Николић
40, Beograd, Srbija

Ми нисмо познали вас по заставама,
Ни ваше хероје „од лавова љуће”
Све на коленима вукли сте се к нама
Носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
Пожар села светли за маршеве горде…
Ваше громке химне не чуше нам пути:
Немо убијају децу старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе рака,
Подависте више њих у постељама,
Него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
Главе киповима хероја из бајке;
Спржили сте семе у страху од плода,
И реч убијали убијајућ мајке!

Пресити се земља од крвавог вала,
Али вам победа не осветли лице;
Јер ловор не ниче с буњишта и кала,
Он је за хероје,…


20.12.2011

To je zgodba o sreči,
ki jo iščemo vsi.
Nekdo je ne da in ne vzame,
zato je nikdar ne dobi.
Mlad fant se zaljubi
v poročeno gospo
in tisto poletje sanjari,
kako ji bo zašepetal na uho:

"Pridi k meni, rad bi te imel,
rad bi te poljubil in objel!"

Rad bi se zbujal z njo.
Bil bi njena spalna srajca,
njena vroča sapa, njen parfum.
Ljubil bi se z njo na mizi.
Rad bi ji namilil prsi.
Bil bi voda, ki jo boža.
Bil bi, če bi upal,
če se ne bi bal.

"Pridi k meni, rad bi te imel,
rad bi te poljubil in objel!"

Spet jo je srečal,
svojo krasno gospo.
Čez trideset let je v parku učila
svoje…


Та ту скоро, биће ових дана,
са’ранисмо једног божјег раба.
Читали сте, вид’ли сте параду,
тај раб божји беше једна баба..
Затутњаше сва четири звона,
поврвеше ките и мундири,
поврвеше перјанице бојне,
поврвеше безбројни шешири.
Сви мајори дебели и суви,
официри цела кита сјајна,
пуковници, с орлом и без орла,
и још неко, али то је тајна.
И право је, не тумач’те друкче,
и нашта би ту брбљива злоба,
и право је та последња почаст,
испратити покојну до гроба.
Још скорије, биће ових дана,
са’ранисмо још једог божјег раба.
Ал’ на жалост свију баба наших,
тај раб божји није био баба…
Не поврве кита и мундири,
а и ког би да до гроба…


 


30.10.2009

BADNJA VEČE

Večeri sveta, hoću li te i ja
Slaviti pjesmom radosti i sreće?
U mome oku, evo, suza sija,
I moje rane postaju sve veće.

Tvoj zlatni pohod i ubogu godi,
I vidi Boga u časima ovim;
Nada mnom samo mrak studeni brodi,
I dušu bije nemirima novim.

U pustoj sobi sam, kô sjenka bona,
U sebi slušam zvuk pogrebnih zvona
I stiskam srce jadno i kukavno.

Večeri sveta, dođi! Tiho, tiše!
Jer ovdje niko ne čeka te više -
Svi moji mili zaspali su davno.


05.12.2008

 


I opet mi duša sve o tebi sanja,
I kida se srce i za tobom gine,
A nevjera tvoja daleko se sklanja,
Kao tavni oblak kad sa neba mine.

I opet si meni čista, sjajna, vedra,
Iz prizraka tvoga blaženstva me griju,
Pa bih opet tebi panuo na njedra
I gledô ti oči što se slatko smiju.

Tako vita jela koju munja zgodi
Još u nebo gleda i života čeka,
I ne misli: nebo da oblake vodi
Iz kojih će nova zagrmiti jeka...


Сви моји Преци, које често сањам
Били су Срби, и ја им се клањам.
Полуписмени тежаци, горштаци
И горосече, али православци.
Хвала им што нам кроз љуте године
Сачуваше ова брда и долине
По којима се још разлеже јека
Од Њине песме, псовке и лелека
И рађају воћке, које посадише
Ти стари воћари, Те бивше радише.
Сад су Прах, помешан са земљом и песком
Мир Душама њиним у Царству небеском!
И ја, Њин потомак и дужник, од главе
До пете, земљољубац и ђак Светог Саве
Желим да проживим, остарим и умрем
У Земљи Србији и да будем грумен
Ове Земље, о којој певам без предаха
И у којој светли Прах мојих Предака!
И моји потомци, ђаци, земљоделци
И војници,…


Blog
Blogovi se ažuriraju svaka 5 minuta