To je samo eho što oštri misli,
govor tela jedne želje, jedne sreće
koja, prohuja, kao neko kad nestaje
u mislima jednog oblika,
sve u crnom podvezeno zlatom.

Oganj kao saputnici traganja,
a srce zamišljeno lupa i jenjava,
u mržnji se sapliće, ljubi verovanja.
Preko oštrih dalekih nedoumica odleti,
ćuti, i dva života bilo bih malo.
I kad nebo zaluta u svoje svere,
čistinu duha prozirne nedaće svoje boljke.

A ta čistina, što odjekuje, bledo se kreće
preko lica pogleda i nekog mesta u očima.
Nemo spava, zanosno nečujno u ljubavi strada
kao nit od suvog žita žutom bojom isprepleteni.
Ta bludnja što ljubav skriva i duša prosneva,
to čekanje, kao mutne kiše što se vatrom poigrava..

Pëlqen! 4