Ima jedna americka pesma, Nosha u mojim rukama.
Imam noshu u rukama i nosim je svuda.
Nije za druge, za mene je. Nosim je kroz zivot, kroz strahote sto mi sprema.
Ne zelim da budem kao drugi kad se useru i pocnu da beze od smrada koji ostaje posle toga...
Ne zelim da budem kao oni koji vremenom pocnu da beze od smrada i kad se nisu usrali vec im je ostao u secanju i nozdrvama.
Moja nosha mi ne da da otupim, ni da zaboravim.
Neda mi da ostanem bez lekcije koju sam stvorio ali i zasluzio, iako mnogo toga u zivotu dobijemo nezasluzeno.
Neda mi da pokupim strah od sopstvenosti i svog mirisa.
I nikad ne mogu postati niko i nista....
Govna izvetre, ostanu samo skeleti koji rasteraju duhove proslosti.
Dok ne postanu skeleti koji stite, jedino nas kisha moze vratiti nezasluzeno i beskorisno na trenutak kad smo se usrali.
Zato nam treba malo vremena izmedju dva sranja, tek onda vreme
leci sve.
Δεν υπάρχουν ακόμα σχόλια.
Πρόσθεσε ένα σχόλιο για να ξεκινήσεις τη συζήτηση!