Ima jedna americka pesma, Nosha u mojim rukama.
Imam noshu u rukama i nosim je svuda.
Nije za druge, za mene je. Nosim je kroz zivot, kroz strahote sto mi sprema.
Ne zelim da budem kao drugi kad se useru i pocnu da beze od smrada koji ostaje posle toga...
Ne zelim da budem kao oni koji vremenom pocnu da beze od smrada i kad se nisu usrali vec im je ostao u secanju i nozdrvama.
Moja nosha mi ne da da otupim, ni da zaboravim.
Neda mi da ostanem bez lekcije koju sam stvorio ali i zasluzio, iako mnogo toga u zivotu dobijemo nezasluzeno.
Neda mi da pokupim strah od sopstvenosti i svog mirisa.
I nikad ne mogu postati niko i nista....
Govna izvetre, ostanu samo skeleti koji rasteraju duhove proslosti.
Dok ne postanu skeleti koji stite, jedino nas kisha moze vratiti nezasluzeno i beskorisno na trenutak kad smo se usrali.
Zato nam treba malo vremena izmedju dva sranja, tek onda vreme
leci sve.
Još nema komentara.
Ostavi komentar, započni diskusiju!