11.09.2019

ПОВРАТАК

Јуни је. Облачно и спарно да попиздиш. У храм Светог Саве на Врачару улази висока и витка девојка кратке црне косе, крупних зелених бадемастих очију на овалном лицу златасте боје. Носи белу поцепану мајицу и на коленима закрпљене фармерке. На тренутак је застала да стави црну мараму на главу, толико је могла себи да дозволи да испоштује древна правила њених предака. Кад је стигла до иконе Светог Саве, прекрстила се и пољубила је испуњена чудном, тихом радошћу. Сад је знала да је стигла кући... Све то у шоку гледа високи проседи брадати свештеник стојећи поред триптиха. Кроз главу му лете успомене: Њу Орлеанс 70-тих година прошлог века, џез барови, виканске продавнице пуне мамипара за лаковерне и сујеверне купце, девојка у длаку иста као она коју гледа, њихове љубави, радости кад би били заједно, дивљег секса пуног крви, вриштања и оргазмова помешаних са слатком дозом бола. Протресао је главом отресајући успомене попут мокрог пса. „Милице...“, прошапутао је промуклим гласом пуним бола и радости. „Молим, брате мој?“, одазвала се мирно девојка баршунастим гласом сад га гледајући. Тргао се као громом погођен чувши јој глас. „Ти ниси она...“, и даље је шапутао немоћан да поверује рођеним очима. „О, јесам, брате мили,“, шапнула је прилазећи му грациозним корацима балерине успут скидајући мараму са главе и гурајући је у задњи џеп фармерки. Накривила је главу попут радознале птичице милујући га осетљивим прстима по брадатом образу. „Остарио си, бато,“, рекла је тужно. „Зашто, Бојане? Могли смо имати све, а ти си изабрао цркву место мене!“, сад је викала бесно га зграбивши за врат и прибила уз зид пола метра изнад пода метрима даље од триптиха. „Морао сам изабрати између тебе, сестро, или да будем проклет месечевом клетвом,“, продахтао је кроз болно грло. „И тебе бих преобразио да сам остао са тобом. А колико видим, преобразили су те. Ко је то урадио, Милице?“. Полако је попуштала стисак и спуштала на под. Поправила му је мантију око врата са замишљеним изразом на лицу. А онда је подигла главу да би га гледала у очи наизглед мирним погледом. Али Бојан је у зеленим дубинама видео жути пламен. „Ко је хтео да те преобрази, бато?“, питала је гласом хладнијим од леда. Знао је да је сад бесна као рис. Прогутао је кроз још болно грло. „Ен де Жерард.“, „Она назови вештица блајхане косе?“, „Да,“. Насмејала се горко. „Није истина, сад лажеш. Зар си заборавио ко нам је била мајка? Ана Голд ех Јокић? Најбоља и најјача вештица Њу Орлеанса? Зар си заборавио ко ју је убио? Е, она нам је рођењем дала вучји ген, она ми је сместила прву људску жртву. Знаш ли колико боли први пун месец?“. Опет се насмејала, овај пут иронично. „Не, ништа не знаш, безбедно си побегао пре него што је стигла да ти преда све своје знање.“, сад јој је глас био попут меда. Текао је кроз Бојанов ум као отров опчаравајући га. „Не, не,“, махао је главом са рукама на ушима. „не верујем у то...“, шапутао је омамљено чучећи и гледајући у под. Одмахујући главом самопрекорно, Милица је ћутке клекла испред њега хватајући брата за руке и чекајући да се смири. Кад је спустио руке дубоко дишући, испреплела је прсте са његовима, нагла се ка њему и шапнула му нежно на уво: „Погледај ме, бато.“. Одмакла се и опсовала је сочно у себи кад му је видела очи. Биле су плави бездан бола. „Опрости ми, Милице, нисам знао...“, проговорио је промукло, „Она ми је рекла да морам отићи због тебе,“, затворио је очи док су му сузе текле низ образе у браду. „да ћу те једино тако заштити. Да сам знао шта ће урадити, остао бих.“. „Па да и тебе претвори у вукодлака? Не, не бих ти то допустила!“, дивље га је загрлила. И он ју је загрлио једнако јако подигавши је себи у крило. Осетио је грч у стомаку и слатко-болно задовољство кад је омотала дуге ноге око његовог струка. Његове усне су биле код њеног ува док је шапутао: „Она те је слагала, ниси била прва и знам све њене чини, бајалице и чаролије.“. Укочила се. Одмакла се на дужину руку да би му пажљиво осмотрила лице. „То је опсена,“ , јекнула је шокирано, „како је то могуће? Ниси вампир“. „Она ме је преобразила пре тебе, дала ми је да попијем вампирску крв и тиме активирала вучји ген у мени јер сам морао попити људску крв већ сутрадан, онај весела конобарица, из бара где смо често ишли, је моја прва жртва“ причао је мирно, превише мирно, помислила је... Док је причао, коса му је постала зифт црна, боре и брада су нестали. „Ја сам хибрид и ја сам убио нашу мајку у слепом бесу кад ми је, сва поносна, рекла шта је урадила,“ „А ја сам мислила да ју је убио Џек Вилер“ збуњено је рекла Милица. Сад се Бојан насмејао богатим, грленим смехом пуним горчине. „Није он, он је само њен плаћеник који ју је нашао мртву и кога сам опчинио да поверује да је убица,“ помазио је сестру по коси преставши да се смеје. „Милице, веруј ми да сам морао да одем или би ти била мртва.“ „Али, зашто? Ко нам је био претња?“ Сад су се Бојанове очи смрачиле. „Сети се ко те је волео и јурио иако сам био са тобом?“ Онај кепец Колин?“ шок, а онда и разумевање су јој обасјали лице. „Па да, он је вештац, и то јак. Шта је било са њим, Бојане?“ „Обесио се кад је схватио шта је урадио, попут Јуде, и њега су потплатили други да то уради.“ „Ко?“ питала је шапатом оштрим као сечиво мача. Сад су јој очи биле више жуте него зелене. „Полако, смири се, Милице, ово је свето место.“ благо ју је продрмао. Затворила је очи уз јецај дрхтећи целим телом стежући му руке свом снагом. Стегао је зубе знајући да тако мора бити. Кад је минут касније отворила очи, уздахнуо је са олакшањем. Очи су јој опет биле зелене попут траве. И руке су јој попустиле стисак у међувремену. Размрдао је утрнуле прсте у очекивању њених даљих питања. Није их било неко време. Онда је праснуло попут грома питање у његовој глави: “Јел то био Џон? Њега си убио, видела сам“. Климнуо је ошамућено. И чекао смрт. Није је било. Само звонки смех пун радости, слободе и чврст загрљај и молба у гласу кад му је шапатом рекла: „Води ме кући, бато…“






















3 views
 
Yorumlar

Henüz hiç yorum yapılmamış.
Yorumunu bırak, tartışmaya başla!

Blog
Bloglar 5 dakikada bir güncelleniyor