Duša u kijametu, krv do kolena potocima teče,
isplače nešto nepostojano, tragično
u lokvi tuđih ugašenih sudbina,sam u mržnji neverici.

Tuđina što zaprosi srce stidljivo od muke ljute
zemlja obamru, neumoljivo napuštajući sebe,
stidno se priklanja brigama- mislima što čini zaborav.

Sila uspavana čežnja,hrabrost što je čini usamljenom,
u ljubavi tišine bezvredno sivi osećaji kopne u tami,
sila nesvesno jača, odjek prolomi u veštini svoje krivnje.

Granice visokih jedara,raširenih ranjenih spletki,
izranja iz dubine srca što sazreva nemilost i zlo,
tajna što leti kleti , živi, umire u dubini sama bez predaha.

Severim! 9