...Uljuljkana u snove ne želim da se probudim. Običnom gumicom
izbrisana granica tolerantnosti. I reči: sujeta, bes, strah,
poniženje, razum. Ostaviti samo ovo kristalno čisto što smo zaista
mi. Imamo li dovoljno snage da prođemo pored života a da nas ne
promeni i ne istroši, da zauvek ostanemo slepi za sve ružno što
hoće da nam se uvuče pod kožu?
Ako je dozvoljeno nadati se, smemo li i da očekujemo? Postoji li
razlika između večnosti i jednog trenutka kada smo zajedno? Postoji
li bilo šta izvan ove planete da ne čeka nas? Zvezde nas čekaju da
ih naučimo da se smeju.
Kad se crna rupa pretvori u najsjajniju zvezdu, shvatićeš da ništa
nije ni slučajno ni uzaludno.Kosmos je haos u mojoj glavi. Sve je
tu, samo nikada neću naučiti da izmišljam zvezde
padalice...
Na razie nie ma żadnych komentarzy.
Dodaj komentarz aby rozpocząć dyskusję!