U svakodnevnom recniku mog zivotnog vremeova,stoje dve reci:susret i rastanak.Izmedju njih se odvija autenticni film ,koga zivi svako od nas.I ma koliko velicanstven bio susret,rastanak uvek nosi oreol razaloscene reci.
Jednom sam govorila o fenomenu susreta.Bilo je u toj reci beskrajne radosti,nade,entuzijazma,ljubavi,obecanja...I ako bi kad kad zavrsio kao mala ili velika iluzija,nudio je buducnost.Bajkovito mastanje.Strepnju.Nudio je divne motive da se ne posustane,da se istraje...
A rastanak je cekao ,cekao bas onaj momenat koji te zarobi i zaustavi zauvek.Jer svaki rastanak nosi u sebi po malo tuge ma kako beznacajan bio.
Mi zivimo da bi se susretali.Iz tih susreta radja se ditiramb,elegija ili epopeja...Kada se razmimoidjemo u pokretu,izbegli smo rastanak.On je neminovnost.Mera srece ili tuge ne postoji.I jedna i druga su silovite,olujne.Skrse nam bice kao krosnju .Rastanak nas cini nemocnim,ranjenim,zaustavljenim u letu.Rastanak zaboli kao bodez ,raznezi kao dete,rasturi kao magicnu kocku.Dugo se trazimo u sebi i drugima,a ne nalazimo.U rastanku je zarobljen jedan bitan komadic naseg zivota.Odgledana predstava,koja se skida zauvek sa repertoara.
Zato su rastanci kao akutna bolest.Prezivimo je burno,cesto sa posledicama.Ostavlja oziljke.A najstrasniji oziljci su oni koje mozemo proglasiti keloidima zivota.
Rastanak je nekada neminovnost.Sucavamo se dugo sa bolom u grudima koji vremenom prestaje kao bol i pretvara se u prazninu.Tu prazninu nikada i nicim ne mozemo popuniti.To je praznina zauvek.
Mrzim rastanke.Cak i one sa slucajno upoznatim ljudima.
Rastanci u meni zive kao male vatre koje nista ne moze da ugasi.Tinjaju secanjem koje nestaje sa nama.

Tykkää! 6