Blatnjav put i kiša pada.

Gavran na nebu, a Sunce sija.

Kroz ledeno granje crne se jasenovi u usahle dane.

Žalim kada mi škripa tvoja zamire na dno bubnih opni.

Jeza mi tvoja gusne krv.

Tvoja su zvona nečujna, gluva, samotna, očajna.

Samo ih čuje tvoj unutrašnji jauk gušeći svaki zrak Sunca koji potamniš i takav crn i olovan pada na tvoje sivilo kojim truješ sebe.

Život tvoj izgubljen i zaboravljen u sadašnjosti visi pohaban i u ritama.